Историјско "да" баронеси Ештон

Некако бих да се у ове празничне дане поново посветим овоме „овде” а да оно „тамо” оставим за неке друге прилике. Да заборавим шта нам ради свет и како ми узвраћамо истом.

Прво, да ми не би замерили или ме, не дај боже, оптужили да се плашим ауторитета, реч, две о учинку нашег врлог председника.

Пошто су нам разни западни емисари коначно саопштили да Косово и ЕУ више нису „одвојени колосеци”, Борис Тадић је, попут Титовог „не”Стаљину, рекао историјско „да” баронеси Ештон. Тако смо се вратили давно одређеном европском приоритету, угостили Хилари Клинтон, и упутили ка дијалогу са Приштином.

Штета што Тадић тај заокрет није храбрије објаснио народу. Могао је, са кредитом неког ко је Србију 2010. примакао региону и регион Србији више него ико од завршетка овдашњих ратова.

У својству поново потврђеног председника ДС-а, његов и страначки учинак је знатно блеђи. Ако то има неко да му каже. Ако нема, видеће у наредних шест месеци. Само да не буде касно.

Не бих да дужим. Простор је ограничен, а влада није смогла снаге да се, макар из демагошких побуда у временима штедње, мало смањи. Да цитирам прошлогодишњу најаву: следи, по званичном списку, подсећање на оне који би требало да нам се нађу на помоћи 2011.*

Мирко Цветковић: Оцена да је Србија статистички изашла из кризе, али да се то за сада не види на стандарду грађана, уврстила га је у друштво титана економске мисли, попут нобеловаца Пола Кругмана и Џозефа Стиглица. Проблем је што незахвални Срби то за сада не виде.

Ивица Дачић: Агилно свеприсутан „најевропљанин године” добио је нов мандат да настави са лутеранским подухватом удаљавања социјалиста од апсолутизма папе Слободана Првог. У предизборној години свима ће требати. Не само Динкићу. Чак и Цеци.

Божидар Ђелић: Иако слови за Дизниленд јунака, евростахановац је самопрегорним радом успео да одобровољи моћнике ЕУ, па је прво ступио на снагу Прелазни трговински споразум, а онда стигло обећање да бисмо 2011. могли да добијемо статус кандидата за чланство. Не дирајте га: спрема одговоре на 2.500 питања.

Млађан Динкић: Ништа ново. Махараџа од економије не да ником да му привири у сектор. Као лидер странке региона, осмишљено утврђује градиво на све стране, да би, попут финансијског малтузијанца, наставио да административно расељава пренатрпани Београд у борби за сензус.

Јован Кркобабић: Очаран сам најавом да ће и 24 године чекати да прође његов план решавања пензијског питања. Таква истрајност је за сваку похвалу. Србија ће тада, ако се не популаришу Палмине брачне понуде од 3.000 евра, тада заиста бити земља пензионера.

Вук Јеремић: Када чујем за спољну политику, тражим аспирин. Онда се сетим да спољна политика једне земље проистиче из њене унутрашње (косовске) политике. Па затражим цело паковање аналгина. Није доскора хваљени Вук једини кривац за Annus Horibilis од Хага до Осла.

Драган Шутановац: Уз нешто музичке подршке гајдаша Гарде Охаја, и без гласовне подршке свог таста, може мирно да слави успешно реформисање и професионализацију војске. То што грађани имају највише поверења у војску, више него у цркву, је податак за биографију.

Диана Драгутиновић: Опасне чарке са Динкићем мушки је поднела и на ногама и у фотељи. Не знам колико се потресла што је средњи курс динара први пут прешао 100 динара за један евро. Шта је то у поређењу за кризом еврозоне. Бар нам је лакше да повећамо буџетски дефицит.

Снежана Маловић: Било би боље да је у реформи реформе правосуђа била одлучна као када је глатко одбачен захтев да се Ратко Младић прогласи мртвим. Или када се одузима имовина кримосима. Нема нама уласка у ЕУ док у Бриселу кажу да смо „мало напредовали” у усклађивању нашег правосуђа са европским стандардима и да је корупција и даље озбиљан проблем.

Саша Драгин: Лепо каже: оно што је за неке земље нафта, за Србију је храна. Како то да се дух деведесетих уселио на рафове са млеком, да кубуримо са уљем? Довољан разлог незадовољства строгог али правичног лидера ДС-а. Или је то, можда, због министрове идеје да ће Србија постати лидер у преради – морске рибе?

Петар Шкундрић: Демократе препустише СПС-у и „Гаспромњефту” 27 клубова СД Црвена звезда. Ни Шапер не би смислио бољи маркетиншки пробој. Само да делијски ангажман министру не засмета око уљаних шкриљаца из Алексинца од којих је, каже, могуће добити нафту у количини довољној Србији за 50 година.

Милутин Мркоњић: Омиљеном па потом нешто мање омиљеном коалиционом неимару није успело да на буку обезбеди новац за путеве, мостове и тунеле, па је деонице Коридора 10 свечано отварао да бих их сутра затварао. Такнуто-макнуто. „Тим који је формиран треба да игра до краја”.

Милан Марковић: Жалио се колегама да Србија касни са смањењем администрације јер је надлежни закон лош. Нису га послушали. Каже и да није крив што чекају предлози закона о реформи политичког система и смањења моћи политичких партија. Ко кога у влади слуша?

Слободан Милосављевић: Изјавом да „нигде у свету, па ни у Србији, није забрањено бити монополиста, али је забрањено тај положај злоупотребити”, министар нелојалне трговине придружио се гигантима економске мисли и демантовао ДС који се хвали да за свако министарско место има по неколико способних кандидата.

Жарко Обрадовић: Злонамерни кажу да је он министар освете просвети, али међународни подаци их не демантују. Образовање у Србији је у готово безнадежном стању. Резултати поражавајући. Студенти су у Београду штрајковали глађу. Толико о будућности.

Снежана Самарџић-Марковић: Више жучи, мање меда. За прво се побринуо фудбал. Од Јужне Африке до Ђенове. Плашим се да ће тако бити и 2011, сем уколико је не натерају да се умеша, што сумњам. Влада се повлачи и пред мањим изазовима. Мед дарују тенисери.

Томица Милосављевић: Док је под сумњом да је узимао мито хапшен директор београдског Института за онкологију, Томас Мор српског здравства размишљао је само о томе како да доака пушачима. После овог личног тријумфа ваљда ће се пола болница по Србији затворити као непотребне.

Јасна Матић: У некој другој земљи би размислили када она завапи што убирачи пореза повећавају ПДВ на компјутере. Зар је то хвала министарки која је, припремајући продају „Телекома”, генијално закључила да су хлеб, млеко, Интернет и телекомуникације производи који подлежу истој трговинској логици.

Расим Љајић: Толико зноја, труда и речи, а онда главни тужилац у Хагу каже да „није задовољан” сарадњом Србије у проналажењу оне двојице бегунаца. Безобразник. А најпознатији Новопазарац на Вождовцу за Младића понудио 10 милиона евра.

Оливер Дулић: У медијима је све ређе у функцији првог српског просторног планера, чувара екологије и ортопеда-посматрача, а све чешће поводом узгредног хобија трговца рачунарима. Можда је у праву када каже да је „сазрело време” да се разговара о реконструкцији владе.

Небојша Брадић: Бринем уместо равнатеља културно-информативног програма. Када је председник Тадић на једном скупу разговарао са уредницима медија, њега није било. „На тај састанак нисам позван”. На њега више не рачунам. Можда ће медијима бити боље.

Верица Калановић: Коалиционе потребе увалиле су јој Национални инвестициони плач, пардон, план. Док се она крије од јавности, шеф њеног картела поручује да морамо да им верујемо на реч како се троши инвестициони динар. Потом је то променио у „јавност ће бити најбољи контролор”. Дирљиво.

Горан Богдановић: И њега и све у влади највише брине „стратегија за север”. Е када би нам неко сада поновио понуду за поделу Косова. Али неће. Остаје му да чека да Београд промени стару политику коју је јавно одбацио подношењем заједничке резолуције са ЕУ. Ко чека, дочека.

Богољуб Шијаковић: Претпостављам да је чуо да је владика нишки Иринеј изабран за 45. патријарха Српске православне цркве. Не бих да се више мешам, али да нису можда финансијске малверзације владике Артемија и питање државе, а не само Цркве?

Срђан Срећковић: Како ресорну дијаспору ангажовати да, кад већ не инвестира у Србији, учествује у рехабилитацији „антифашисте”, човека „коме је читав свет одао признање”: жив је Дража, умро није. Биће око тога повуци-потегни. Данин мезимац из СПО-а не зна шта га све чека.

Светозар Чиплић: Извињавам се што сам прошле године предложио укидање вашег министарства. Успели сте, људски, да организујете Параду поноса. Нема везе што сте, мањински, од часног муфтије Муамера Зукорлића направили борца за људска права. Он вам то неће заборавити.

Сулејман Угљанин: Мајстор за коалиције добио је ове године свог судију у Уставном суду Србије. Онда је и Љајић тражио свог судију. Свака странка владајуће коалиције тражи да има свог судију у УСС! Какав примитивизам. Личи на вишепартијску диктатуру. Земљо Србијо!

Срећна Нова година!

* Аутор је искључиво одговоран. Министрима свесно није ништа пожелео за 2011. Они сами себи пожеле најлепше. И у најбољој су позицији да жеље остваре.