Глума као породична судбина

Мећавник, Мокра Гора – „Ово је диван фестивал јер се на њему, на малом простору и у малој форми, догађају велике ствари. Био сам јуче и на врху планине. Заиста је фасцинантно што је мој поглед могао да обухвати и део Србије и део Босне и Црне Горе. Предивно”, резимира своје утиске кратког боравка у Дрвенграду, Гаел Гарсија Бернал, мексички глумац и редитељ и велика интернационална звезда.

Јунак филмова Ињаритуа, Алмодовара, Салеша, али и Виника и Кауфмана, пун је утисака о „Варљивом сунцу 2” Михалкова и о „Роми” Федерика Фелинија чије приказивање је послужило Емиру Кустурици за веома инспиративно предавање студентима, али и утисака стечених у директном контакту са публиком омнибуса „Револуција”, који Бернал потписује и као редитељ, и као продуцент, и као глумац.

Радили сте са много различитих редитеља, од њих доста и научили, па сте се, вероватно, зато и сами упустили у редитељски посао?

Није ми била намера да постанем редитељ и да ми то буде вокација, већ се временом у мени рађала снажна жеља да стварам филмове, јер постоје толике приче које ваља испричати. Зато сам основао и своју малу продуцентску кућу, помагао младим редитељима, а онда почео и да режирам. То се десило некако природно. Видите, ја изврсно играм и фудбал, али то не значи да се могу назвати професионалним фудбалером, па тако сматрам и да не могу да се називам професионалним редитељем. Себе искључиво доживљавам као професионалног глумца.

Као рођеног глумца?

Добро, може се и тако рећи, јер сам рођен у глумачкој породици. И отац и мајка су глумци, па сам почео веома рано да глумим у њиховим позоришним представама. Сваком детету, па и мени, боравак у позоришту била је фантастична игра. Мојим родитељима вероватно и брига мање, јер сам им био стално на оку. Мени је, дакле, било веома тешко да побегнем од своје глумачке судбине. Глума ми је била суђена, а ја сам толико маштао да постанем фудбалер. Толико о мојим сновима!

Филмови које сте режирали међу којима је и „Револуција” снажно третирају социјалне теме и саму мексичку револуцију. Верујете ли у могућност револуције и бунтовништва?

Да, верујем, али не у револуцију која лије крв, демонстрира силу и оружје, већ у револуцију која представља ненасилни процес доласка до бољитка. У Мексику се већ једном догодила велика револуција, са пуно крви и братоубилаштва, и то је вероватно био једини начин доласка до независности. Сада нам таква врста револуције није потребна.

Колико је данас код младих Мексиканаца присутна свест о значају револуције? Живи ли још увек мит?

Постоји свест о томе да мексичка револуција није била само крвави грађански рат, већ и да је представљала и освешћење, и да је донела велике промене у културном идентитету нације, учврстивши заједништво различитих народа који живе на тлу Мексика. Ово што је Мексико данас можемо да захвалимо револуцији. Свест о томе постоји, а постоји и мит.

Митски јунак је и Панчо Виља о којем ће Кустурица снимити филм. Видите ли себе као део тога?

Апсолутно, али још нисам добио и званични позив за учешће у филму. Једно је сигурно: убеђен сам да је он једини редитељ који је у стању да уради такав филм. Мишљења сам да то не може да уради ниједан мексички редитељ. Емир је најбољи за то, јер је он сам по себи нека врста Панча Виље.

А филм и револуција?

Филм је једна од најзначајнијих револуција и највећих изума двадесетог века. Сећам се да нисам могао да гледам стране филмове у Мексику док сам био дете, али се догодила и та врста револуције, па сада гледамо филмове из целог света. Уосталом, и појава гледања филмова преко интернета је једна врста револуције, јер је сада филм доступан у готово сваком дому широм планете. Наравно, филм баш као ни остале гране уметности не може да промени свет, али може да укаже на то какве су промене потребне и да буде катализатор за промене.

Захваљујући филмској револуцији и Ви сте као глумац доступни у домовима широм света, а сигурна сам да многи сматрају да сте од улоге у Алмодоваровом филму „Лоше васпитање” направили глумачко ремек-дело?

Та улога јесте за мене била некако пресудна. Изазовна, јер је камелеонска, са много улога у једној улози. С друге стране, она ми је приредила и много узбуђења и задовољства. То је врста улоге коју сваки глумац прижељкује и волео бих да ми се понови.

Познате су реакције које је овај филм изазвао у Шпанији, али какве су биле у Мексику, у којем је католицизам такође веома јак?

У Шпанији су се много више љутили него у Мексику, јер филм дотиче проблематику образовања у Шпанији у време Франковог фашистичког режима, када су многи своја образовања могли да стекну искључиво у католичким школама. У Мексику, захваљујући управо револуцији о којој смо причали, укинута је религија у школама.

Ви сте и велика латиноамеричка звезда. Да ли су због тога изазови за Вас још већи?

Сигурно. Ми делимо готово исту културу, сем Бразила, и исти језик, те нам је лако да стварамо заједничке филмове и велики број копродукција са Аргентином, Колумбијом, Чилеом... Резултати таквих сарадњи су данас веома запажени, видљиви и цењени. Настао је велики број врхунских филмова и ја само могу да будем поносан што сам део њих.

---------------------------------------------

Врела фестивалска завршница

Мећавник, Мокра Гора – Броје се сати до свечане доделе Златног, Сребрног и Бронзаног кустендорфског јајета, о чему је жири у саставу Винсент Маравал, челник чувене продуцентско-дистрибутерске куће „Вајлд Банч”, Ричард Брик, продуцент филмова Вудија Алена, и Ива Драшкић-Вићановић, професор, већ донео одлуке, али их још увек држе у тајности доводећи студенте који су се такмичили до слатке неизвесности.

Сама завршница 4. Кустендорф фестивала заслужује епитет врела, јер су температуру подигли Никита Михалков, Гаел Гарсија Бернал, домаћин Емир Кустурица, са својим предавањем после Фелинијеве „Роме”, али и чешки редитељ Јан Сверак, са својим филмом „Кавасакијева ружа”, за који је поново освојио кандидатуру за Оскара (Сверак је већ био номинован за филм „Подељени пропадамо”), као и наш документариста Борис Митић који је добро засмејао публику филмом „Довиђења, како сте?”

Хребејков нови филм, породично-дисидентска драма која баца светло на методе којe је тајна полиција употребљавала како би дискредитовала своје противнике, говори о бурној чешкој прошлости без иједног флешбека. „Кавасакијева ружа” је и веома провокативан филм, не само у политичком смислу већ и на личној основи, јер говори и о томе колико је људско памћење несавршено и крхко, и колико се сећање на важне историјске догађаје кад-тад може свести на пуку интерпретацију. У узбудљивој причи о дисидентству, пријатељству и издаји, играју сјајни чешки глумци, који дају изванредан допринос документаристичкој структури филма о посткомунистичкој ери у Чешкој.

У сусрету са студентима после пројекције свог филма, документариста Борис Митић је рекао и следеће: „Пола нас документариста нема филмску школу, што очигледно није мана. Занат се да научити, али нема свако нешто да каже, а међу онима који имају мало је оних који знају како. Млади треба да се школују на више фронтова, да валоризују своје личне квалитете и афинитете, да снимају само оно што лично сматрају да морају, колико год да потраје, да се уче на контрапримерима”. На овај начин Митић је студентима дао пуну подршку у важној борби званој филм.

Кустендорфску завршницу употпунио је и један ликовни догађај – постављање мурала инспирисаним кадровима из Кустуричиног филма „Аризона дрим” тројице младих руских аутора, чланова уметничке групе „Bolty-f-tomate” на главном дрвенградском тргу, именовањем још једног трга именом Абаса Кијаростамија и концертом норвешког бенда „Фармерс маркет” који је свирао балкански фолк.