Чипована документа и борба за приватност

Као да нам се ово поново дешава. Сетимо се 2004. године – актуелно питање биометријских личних карата и замагљена, неаргументована прича политичких и медијских кругова о безбедности грађана, условима за ЕУ и слично. После кратког затишја уследила је јака реакција мислећих, добро информисаних чланова друштва и резултат није могао изостати – увођење биометријских личних карата тако да грађани слободно могу да одаберу личну карту са или без чипа (додуше, биометријска база је остала, али и ово је ипак било нешто). Свакако да није ишло „глатко”, али се шачица свесних људи покренула и урадила посао. У институционалном смислу, свој допринос дала je и СПЦ и само неколико невладиних организација.

Од тада до данас земље ЕУ су стекле вредно искуство са успостављањем централизованих база података о грађанима и масовним идентификационим системима. Као резултат тога у Великој Британији је актуелна владајућа коалиција донела одлуку о потпуном укидању закона о личним картама са чипом, уз трајно уништавање до сада издатих докумената те врсте и потпуно брисање база података у којима су били похрањени биометријски подаци грађана. Немачка је још пре неколико година одустала од обавезног узимања биометрије грађана за личне карте, и то под јаким притиском странака левице и невладиног сектора. У САД је до сада готово половина држава-чланица одбила увођење микрочипованих возачких дозвола (у тој земљи не постоји лична карта). Закључак је јединствен: овакви системи грубо повређују право на приватност и слободу грађана, а то у најразвијенијим земљама Запада представља и озбиљно политичко питање.

Нажалост, актуелна дешавања у Србији потврђују другу причу, стару више од пет година. И поред свих апела грађана и искустава водећих земаља Запада, намећу се нова чипована документа и у јавност пласирају селективне информације. Тако се, на пример, тврди да је увођење микрочипованих саобраћајних докумената стандард ЕУ, а то се отворено коси са важећом директивом ЕУ (2006/126/EEC) која не намеће чип већ наводи да је опциони за национална законодавства, а не обавезан. Уосталом, какав је то стандард ЕУ када се чак и у тврдњама представника наших министарстава појављује информација да такве микрочиповане обрасце у ЕУ имају само Словачка и Чешка?

Најављује се чак и неко будуће увођење „обједињеног микрочипованог документа” за грађане Србије, што је са аспекта приватности недопустиво јер би такав лични документ водио тоталном режиму надзора података. Суштински проблем је у томе што би у једном тренутку постојање таквог документа било искоришћено за искључиво електронски начин плаћања, под претпоставком борбе против организованог криминала и уз идеју да „поштен грађанин нема шта да крије”. Тако би се, међутим, добио потпуни „пресек живота” сваког грађанина. Већина би се, знајући да им се прати сваки траг, и без посебних ултиматума, претворила у медиокритетско друштво.

Све наведено разлог је због кога је настао Покрет за eлектронску приватност, са идејом да окупи све мислеће, одговорне људе нашег друштва којима је стало до слободе и приватности, независно од националне, верске, расне, политичке или било које друге припадности. Предстоји нам дуга и стрпљива борба коју пре свега треба добити у свести просечног грађанина Србије, а тек потом кроз конкретна технолошка и правна решења. Циљ: ништа мање него Србија земља приватности и слободе. Пре пет година горепоменута реакција мислећих кругова нашег друштва и њен резултат показали су да у Србији и те како постоји потенцијал за такав задатак – дошло је време да се тај потенцијал поново активира. И да се не зауставља.

*Председник Покрета за електронску приватност