Čipovana dokumenta i borba za privatnost

Kao da nam se ovo ponovo dešava. Setimo se 2004. godine – aktuelno pitanje biometrijskih ličnih karata i zamagljena, neargumentovana priča političkih i medijskih krugova o bezbednosti građana, uslovima za EU i slično. Posle kratkog zatišja usledila je jaka reakcija mislećih, dobro informisanih članova društva i rezultat nije mogao izostati – uvođenje biometrijskih ličnih karata tako da građani slobodno mogu da odaberu ličnu kartu sa ili bez čipa (doduše, biometrijska baza je ostala, ali i ovo je ipak bilo nešto). Svakako da nije išlo „glatko”, ali se šačica svesnih ljudi pokrenula i uradila posao. U institucionalnom smislu, svoj doprinos dala je i SPC i samo nekoliko nevladinih organizacija.

Od tada do danas zemlje EU su stekle vredno iskustvo sa uspostavljanjem centralizovanih baza podataka o građanima i masovnim identifikacionim sistemima. Kao rezultat toga u Velikoj Britaniji je aktuelna vladajuća koalicija donela odluku o potpunom ukidanju zakona o ličnim kartama sa čipom, uz trajno uništavanje do sada izdatih dokumenata te vrste i potpuno brisanje baza podataka u kojima su bili pohranjeni biometrijski podaci građana. Nemačka je još pre nekoliko godina odustala od obaveznog uzimanja biometrije građana za lične karte, i to pod jakim pritiskom stranaka levice i nevladinog sektora. U SAD je do sada gotovo polovina država-članica odbila uvođenje mikročipovanih vozačkih dozvola (u toj zemlji ne postoji lična karta). Zaključak je jedinstven: ovakvi sistemi grubo povređuju pravo na privatnost i slobodu građana, a to u najrazvijenijim zemljama Zapada predstavlja i ozbiljno političko pitanje.

Nažalost, aktuelna dešavanja u Srbiji potvrđuju drugu priču, staru više od pet godina. I pored svih apela građana i iskustava vodećih zemalja Zapada, nameću se nova čipovana dokumenta i u javnost plasiraju selektivne informacije. Tako se, na primer, tvrdi da je uvođenje mikročipovanih saobraćajnih dokumenata standard EU, a to se otvoreno kosi sa važećom direktivom EU (2006/126/EEC) koja ne nameće čip već navodi da je opcioni za nacionalna zakonodavstva, a ne obavezan. Uostalom, kakav je to standard EU kada se čak i u tvrdnjama predstavnika naših ministarstava pojavljuje informacija da takve mikročipovane obrasce u EU imaju samo Slovačka i Češka?

Najavljuje se čak i neko buduće uvođenje „objedinjenog mikročipovanog dokumenta” za građane Srbije, što je sa aspekta privatnosti nedopustivo jer bi takav lični dokument vodio totalnom režimu nadzora podataka. Suštinski problem je u tome što bi u jednom trenutku postojanje takvog dokumenta bilo iskorišćeno za isključivo elektronski način plaćanja, pod pretpostavkom borbe protiv organizovanog kriminala i uz ideju da „pošten građanin nema šta da krije”. Tako bi se, međutim, dobio potpuni „presek života” svakog građanina. Većina bi se, znajući da im se prati svaki trag, i bez posebnih ultimatuma, pretvorila u mediokritetsko društvo.

Sve navedeno razlog je zbog koga je nastao Pokret za elektronsku privatnost, sa idejom da okupi sve misleće, odgovorne ljude našeg društva kojima je stalo do slobode i privatnosti, nezavisno od nacionalne, verske, rasne, političke ili bilo koje druge pripadnosti. Predstoji nam duga i strpljiva borba koju pre svega treba dobiti u svesti prosečnog građanina Srbije, a tek potom kroz konkretna tehnološka i pravna rešenja. Cilj: ništa manje nego Srbija zemlja privatnosti i slobode. Pre pet godina gorepomenuta reakcija mislećih krugova našeg društva i njen rezultat pokazali su da u Srbiji i te kako postoji potencijal za takav zadatak – došlo je vreme da se taj potencijal ponovo aktivira. I da se ne zaustavlja.

*Predsednik Pokreta za elektronsku privatnost