Дику Мартију неће бити лако

У лето 1990. године имао сам у Кабулу интервју са шефом авганистанске тајне службе КХАД генералом армије Гулам Фарук Јакубијем. Примио ме је у свом кабинету у којем је био мали базен од специјалног авганистанског црвеног камена. У базену су пливале црвене рибице пиране. Генерал им је повремено бацао комадиће меса. Мало сам се најежио од призора, али сам га упитао је ли то све што је остало од социјализма на авганистански начин.

Уместо одговора почео је да ми прича како се школовао у Источној Немачкој на специјалним студијама тамошње тајне службе Штази. И како су током школовања имали семинарски рад о томе која су подручја у Европи најпогоднија за дистрибуцију хероина из Авганистана. Косово је било на првом, а Корзика на другом месту. Био је август 1990. Совјети су из Авганистана отишли у фебруару претходне године, а велика Југославија још је постојала. Ко онда да поверује шефу КХАД-а? Мислио сам да жели да ме импресионира, како то иначе обавештајци воле да раде када разговарају са новинарима. На растанку ми је поклонио велики грб тајне службе КХАД од авганистанског црвенкастог мермера, тежак 40 килограма. На процене генерала Јакубија више нисам мислио, сетио сам се тога тек када је Авганистан као прва земља у свету признао самопроглашену државу Косово. Где баш да то буде Авганистан?

Дакле, хоће ли извештај Дика Мартија покренути било какву дискусију о симбиози високе политике, тероризма, трговине дрогом и људским органима и шпијунаже? Је ли Косово доказ стварања парадржаве уз помоћ трговине дрогом и бубрезима? Још почетком 1996. године америчка агенција за борбу против дроге ДЕА описала је детаљно у свом годишњем извештају балкански пут дроге. Две године касније ДЕА је саопштила да су косовски Албанци постали други по важности кријумчари на балканском путу шверцујући хероин пореклом искључиво из Авганистана. ДЕА је на свом сајту имала одељак који је детаљно описивао операције косовских Албанаца у вези са кријумчарењем и трговином дрогом. Тај одељак са сајта ДЕА нестао је недељу дана пре почетка агресије НАТО-а на Југославију 1999. године.

У свом извештају о ОВК и шверцу хероина пре десет година писао је и лист „Монтреал газета” цитирајући Мајкла Левина, обавештајног официра, који је за ДЕА-у радио пуних 25 година, а напустио је 1999, где Левин тврди „како нема сумње да ЦИА зна за све нарко-везе ОВК, да ЦИА штити ОВК на сваки могући начин и да докле год је то тако нарко-канали су заштићени од сваке могуће истраге”.

Један други аутор Брент Мекој у својој књизи „Политика хероина” износи детаље како су авганистански муџахедини у време рата против совјетске окупације истовремено уз подршку ЦИА и пакистанске тајне службе ИСИ на велико трговали хероином, што је и довело до масовног шверца дроге осамдесетих година у Европи. Добитник Пулицерове награде Гари Веб у својој књизи „Мрачни савез ЦИА, контраши и експлозија крека” наводи како су никарагвански контраши дошли до новца за свој рат против левичарске сандинистичке владе осамдесетих година засувши америчка градове „креком”, врстом дроге, а све то са знањем и уз помоћ ЦИА и ДЕА. Наравно, ЦИА је одмах демантовала Вебове тврдње да би касније , у октобру 1998, ипак признала да је 58 „највиђенијих” контраша имало везе са трговином дроге.

Корист од нарко-трговине очигледна је широм Косова. Последице полако избијају на видело, а јужна српска покрајина могла би да се развије у неку врсту виртуелне нарко-државе пред носом војника Кфора, припадника Унмика, али и целе међународне заједнице. Експлозију шверца дроге олакшала је управо диспаратна структура ОВК, она је омогућила „демократизацију” кријумчарења дроге укључујући у тај „бизнис” и обичне људе, где опет свако даје део свог профита лидеру свог клана у ОВК. Присуство косовских Албанаца, али и Албанаца из Албаније у кријумчарењу дроге у Европи постало је толико доминантно да многи европски полицајци за дрогу већ користе термин „албанка”.

Како је све то било могуће, плус трговина људским органима, када су западне обавештајне службе заправо тотално „покриле” овај део Балкана? ЦИА је још 1997. послала у Тирану екипу експерата да модернизује и реорганизује албанску тајну службу СХИК. Затим је у Тирану стигла и немачка тајна служба БНД. У време док се формирао ОВК на челу БНД-а био је Ханс Јерг Гајгер, а његов заменик био је Рајнер Кеселринг, син генерала Луфтвафе, који је бомбардовао Београд у Другом светском рату.

Кеселринг је добио задатак да обучава припаднике ОВК у једној бази надомак Измира у Турској, где је он још 1978. био шеф локалне испоставе БНД-а.

И сада после извештаја Дика Мартија ми се као чудимо? А све те поменуте западне службе су сада наши партнери и савезници или могући преговарачи у „техничким” преговорима.

Дику Мартију неће бити лако...