Реалније од реалности

Специјално за „Политику”

Беч – Када су почетком седамдесетих година прошлог века почели са сакупљањем радова америчких хиперреалиста, Ирене и Петер Лудвиг нису ни сањали да ће се њихова колекција, како због обима тако и због уметничког значаја, једног дана скућити у неколико европских музеја и фондација. Прича која је почела као страст разбуктана кроз лична познанства са уметницима попут Жана-Оливијеа Иклеа и Ендија Ворхола којима су стајали и као модели, претворила се у озбиљан пројекат – данас постоји пет Лудвиг музеја; у Бечу, Ахену, Келну, Кобленцу и Будимпешти. С обзиром на поменуте чињенице, било је само питање времена када ће у МУМОК-у, који се иначе води као Музеј модерне уметности фондације Лудвиг, доћи до једне озбиљне ретроспективе дела хиперреалиста. Изложба која се до 13. фебруара на три нивоа музеја нуди под називом „Хиперреално. Страст реалног у сликарству и фотографији” представља селекцију од 250 радова из пет претходно наведених институција.

Током седамдесетих година прошлог века јавља се читав низ сликарских праваца који у својим називима носе појам „реализам”: дупли реализам, постпоп-реализам, реализам оштрог фокуса, нови реализам и фотореализам који се, као најмлађи стилски правац авангарде, одликује избором фотографија са темама и мотивима из неупечатљиве свакодневице и документарном аутентичношћу. Роберт Котингем, који је седамдесетих појачано сликао билборде, фасаде зграда и неонске рекламе, дао је интересантно виђење улоге хиперреалиста: „На крају изгледа као да слика одражава реалност, али то је таутологија – једно успешно платно мора да буде реалније од реалности. Сама слика постаје нова стварност.” Сличног мишљења је био и амерички скулптор Двејн Хансон који је приметио да је уметност у којој се не ради о животу и која нема шта да нам исприча о свакодневици, тек обична декорација која ето, може да буде љупка када се окачи на зид. Хансонове скулптуре просечних Американаца: домаћица у својим шопинг походима, радника, пензионера који се сунчају испред зграда, бескућника који спавају на улици… једнако су негламурозне као литографије Роберта Бехла са призорима из гаража и детаљи кућа запуштених фасада Луиса Болца. Срж овакве уметности није тек пројекција онога што и око може да види – она у себи носи и својствену друштвену критику; суптилне и тек дискретно уведене теме које позивају на анализу крећу се од сегрегације, рата у Вијетнаму, критике Никсонове политике до бејби бума. Поменуте и сличне теме узете су под лупу на изложби у МУМОК-у која се окреће управо овим квалитетима уметности хиперреализма.

Хиперреализам почиње да осваја Европу после успеха на „Документима 5” у Каселу (1972) где су се својим радовима представили Чак Клоуз, Ралф Гоингз и Малколм Морли. То је управо и место на коме се брачни пар Лудвиг упознаје са овим уметничким правцем који ће постати његова опсесија.

Код хиперреализма се пре свега ради о типично америчком уметничком правцу насталом крајем шездесетих година прошлог века чији представници као подлоге за своја дела користе фотографије ентеријера, градских буџака, предграђа и портрета, делујући као непосредни хроничари америчког начина живота. Омиљени процес прикупљања грађе за будућа уметничка дела представља при томе насумично лутање по градовима и предграђима у потрази за интересантним мотивима. Поготово су популарне вожње камперима и минибусима из којих се окидају брзи фотографски снимци, а ови се касније преносе један према један на платна. Са великоформатних акрила и уља блистају се угланцане фелне аутомобила, а у прозорима се савршено осликавају лица пролазника. Као узор за своје платно „Airstream” (1970) на коме се види велики сребрни кампер, Ралф Гоингз цитира никога другога до холандског сликара Јана Вермера (1632–1675), сматрајући да корак од камере опскуре и конкретне фотографије као подлошка за слику и није толико велики.

Неки уметници попут Доменика Гнолија, доводе баналне детаље до перфекције у џиновским тоталима чвора на кравати или мустре на сакоу. Може се рећи да хиперреалистима ниједна тема није довољно досадна да не би била вредна документовања, а утисак опипљивости због верности детаљу је веома снажан. Уопштено говорећи, хватање баналних момената постаје есенција њиховог стваралаштва, а као полазна инспирација – по бескрајној циркулацији слика и по супротстављању идеалима eнформела, као и субјективности и емоционалности апстрактног импресионизма – служи им поп арт. На изложби у МУМОК-у, успоредбе ради, изложени су познати радови Роја Лихтенштајна, Тома Веселмана, Ендија Ворхола и Џејмса Розенквиста. Још једна паралела је повучена између радова хиперреалиста и фотореалиста, међу којима Стивена Шора, Лија Фридлендера, Сола Лајтнера...

Замена сликарских позиција фотографским, демонстрирана је фотографијама великог формата Луиз Лоулер, Томаса Руфа, Џефа Вола, Томаса Деманда, Лојза Ренера, Клер Фонтен, Маркуса Шинвалда и Андреаса Гурског.

Марина Бауер