Представе уз помоћ штапа и канапа

У Београду је у протеклој години било исувише мало значајних догађаја и представа. Позоришта у унутрашњости су била предузимљивија и са знатно мање средстава створила су значајније представе, од оних које смо премијерно гледали у Београду. Све што смо у главном граду остварили, радили смо, како се каже, уз помоћ штапа и канапа. Тако у престоници не би смело да се ради!

Угледни позоришни критичар Мухарем Первић овако се надовезује на став појединих театролога и позоришних посленика који тврде, о чему је „Политика” писала пред крај прошле године, да су у протеклом периоду позоришта у унутрашњости направила значајан помак у односу на Београд. У прилог својих теза изнели су и аргумент: позоришта у Војводини већ неколико година имају најзанимљивије продукције у Србији. Недавна премијера представе „Кукавичлук” у режији хрватског редитеља Оливера Фрљића, управо у Суботичком позоришту, још једном их је, тврде, учврстила у овом ставу.

И док се поједини театролози, редитељи и позоришни стручњаци не слажу са овом тезом, протеклих дана могао се чути коментар да су београдски уметници презапослени, да редитељи не могу да саставе поделе за представе, односно да је пробе једино могуће организовати у касним вечерњим сатима, јер су преко дана глумци на разним снимањима. Да ли је и зашто дошло до оваквог обрта у корист провинције када је о позоришној уметности реч, питање је на које смо покушали да добијемо одговор.

– Мислим да у Београду нема довољно предузимљивих људи, да нисмо широко отворили врата новим људима који долазе из унутрашњости, као ни онима из главног града. Више нико не рачуна на своја примања у позоришту. Уметници се сналазе на телевизијама, снимају рекламе, јуре лево и десно. А оно што је основно у драмској уметности, а то је позориште, доводе у питање. То је доказ да нама више нису потребне позоришне сале, већ бољи услови за стварање представа које неће зависити од добре воље појединаца и њихових финансијских средстава. Поред књижевног, на жалост, најниже је вреднован позоришни рад. Мислим да то не води ничему. Фестивали су још једина светла тачка, не само због позоришта, већ и зато што људи воле, морају и треба да се виђају – тврди Мухарем Первић.

Драматург Жељко Хубач, уз констатацију да у Београду постоји више од 30 театара и позоришних трупа, којима су на располагању изузетни уметници, озбиљна инфраструктура и значајна средства за продукцију, напомиње:

– Театарски услови у Новом Саду су, најблаже речено, лошији, а они у осталим театарским центрима у Србији су, на више планова, далеко испод професионалног минимума. То што је, и поред таквог „комфора”, година у београдским театрима испод хоризонта очекивања, не умањује неспорну вредност представа попут „Метаморфоза”, „Баханткиња”, „Чекаонице” или пак „Елијаховестолице”, оцењује Хубач и додаје:

–С друге стране, тај осиромашени театарски живот ван метрополе у већини позоришта свео се на спорадичне покушаје да се направи барем једна квалитетна представа, односно да се у оквиру таквих продукционих могућности помире комерцијални и уметнички театар, што је, част изузецима, дало поражавајући резултат.

У таквој стварности, чести репертоарски узлети суботичких театара и Ujvideki Szinhaza , изгледају скоро нестварно. Помаци у поменутим позориштима, као и перманентан квалитет рада у драми СНП-а, свакако нам не дају за право да закључимо како је у целој Војводини театарски живот у узлету. Пре би се рекло напротив, но то је већ друга тема.Азашто Оливер Фрљић, не само након премијере у Суботици, већ и након сјајног фестивалског наступа у Ужицу, не ради у Београду, одговоре треба потражити најпре у нашој пословичној инертности, али и страху од квалитетне конкуренције. Није он једини редитељ из региона који заслужује пажњу. Ту су и Морфов, Кауков, Буквићева, Лончаревић.

Театролог Бошко Милин сматра да су и Београд и Нови Сад, као две позоришне метрополе, у протеклој години имале добру сезону.

– Не мислим да се унутрашњост нешто нарочито издваја у односу на оно што је урађено у овим центрима. Једноставно, навикли смо да унутрашњост кубури са силним проблемима, са којима се, иначе, суочава култура целе земље. Када се појаве неке ствари, које нису жртве тих недаћа, онда се чини као да је то нешто посебно. То јесу успеси, али не много већи од онога што је нормална продукција. Суботичко позориште је имало озбиљне проблеме јако дуго. Ако се после озбиљних проблема који су се таложили годинама деси да се направе неке веома успешне представе, онда у односу на протекле сезоне то изгледа значајно, а оне су, једноставно, различите од онога што се радило у тој средини, као и у другим центрима. Другачије од онога што се ради у Нишу, Крагујевцу, Крушевцу, Шапцу. Треба свако позориште да оствари успешну сезону. Једноставно, ако буду вредни биће и успешнији.