Прећутана и идеологизована историја

Не разумем зашто су се ова два џентлмена толико наљутила и окомила на мене? Као да сам дирнуо у осињак, а само сам хтео да заједно погледамо у истину. Зар такав покушај може толико да узнемири? Прво учитеља, па онда заједно и учитеља и ученика. Љушићу сам већ аргументовано одговорио и не бих се понављао маколико се он поново копрцао. Његовом језику недостаје она интелектуална отменост која полемику чини прихватљивом међу васпитаним и мисаоним људима, те добрим агоном и привлачним спортом.

Ученик је ипак другачији, мада је у својој књизи о Вучићу разложнији, неголи у прошлонедељном тексту у „Политици”. Чак и за текст у новинама има превише терминолошко-појмовне збрке и импровизације, тумачења без научне утемељености.

Поповање или истраживање

Слажем се са Радованом Ј. Поповићем да је тумачење историје одговоран посао, али бих додао да је пре сваког тумачења потребно разумевање. Разумевања нема без ширег образовања, без студија социологије, психологије, антропологије, филозофије, уметности, економије, књижевности, политичких наука. Код Радована Ј. Поповића се такво образовање не примећује, успева му да га успешно сакрије.

Сматрам неспорним да је историја мог народа моја колико и њихова и да имам сва права да о њој размишљам, пишем, постављам питања, сумњам, наравно и да грешим као што и они греше. Чврстог сам уверења да наша прошлост није довољно истражена, да често историчари нису били опремљени потребним знањима, да нису знали потребне језике, да нису истраживали у релевантним архивима, да су многи извори уништени, да је историја идеологизована и да има много прећутаних догађаја.

Али Радован Ј. Поповић с висине примећује да моје пропитивање није „допустиво”, чак и да је „увредљиво за досадашњу историјску науку”. Ко одређује шта је допустиво и шта је увредљиво у науци?Како то „досадашња наука” може да се увреди? Забране и табуи припадају идеологији и религији. Господине Поповићу, да ли сте Ви чувар заветног ковчега или сте истраживач у Историјском институту? Да ли сте научник или инквизитор? Да ли се супротстављате догмама и отварате нова знања или припремате јеретике за ломачу? Или можда сматрате да би Срби требало да имају две религије? Једна је хришћанство, а друга би била историја?

Зашто је Вучић актуелан

Оно чему се ја супротстављам, а Поповић брани, и што нашу расправу чини актуелном а не тек свађом око прошлости, јесте промовисање актуелних политичких концепата и политичке праксе тако што се криминал из прошлости претвара у позитивну историју. И управо зато су Тома Вучић Перишић и самозвани уставобранитељи, односно султановци, добар пример. Неодрживо је накнадно легализовање политичког и криминалног насиља, његово оправдавање криминализацијом жртве и митологизацијом крвника, као и успостављањем насилног „научноисторијског” континуитета. По тој логици, да је „земунски клан” пре седам година преузео власт и успоставио своју владу био би уврштен од „историчара” који следе ту логику у националне хероје и у прогресивни рад историје.Пристрасност и необјективност Радована Ј. Поповића је утолико неприхватљивија што долази после двадесет година милитаризоване и национализмом острашћене друштвено-политичке атмосфере и културе, после распада институција и вредности (нарочито је образовање настрадало), у још увек изолованој земљи, у којој су многе ненормалне ствари постале нормалне, када су типови попут Т.В.П. током деведесетих постали „српски јунаци и патриоте”, постали лидери странака, „српске војсковође” и посланици српског парламента.Изгледа да је такав мејнстрим код Поповића подигао одушевљење за ноторног зликовца (крвопилац људски – како и сам Поповић наводи у својој књизи) какав је био Т.В.П. и његовуспремност да га брани,да му заштити лик и дело.

Слажем се са Поповићем да је Т.В.П. био „сложена и занимљива личност”, али за – психијатрију. То што је такав човек у ондашњој Србији нешто био и радио, само показује у каквим су несређеним и очајним приликама овдашњи простор и народ били. Он је доказ да се у Србији оскудевало са великим паметним људима и пример је какви нам људи нису требали, нити требају. Он је девијација, а не прогрес. Негативан, а не позитиван пример.

Поповић спремно прелази преко тога да је Вучић не тукао, него премлаћивао рођену мајку, да се свирепо обрачунавао са политичким противницима, као да је то рутинска ствар која се у српском друштву подразумева и одобрава.Притометврди да је овај крвопилац био „демократа” и да је био обожаван од народа. Испада да српски народ обожава патолошке типове,па би требало и ми данас да га обожавамо! Како крвопилац, човек који умлаћује мајку, туче све око себе, може бити демократа?Зар не осећате Поповићу да је ту нешто померено, да нешто није у реду, да јененормално? Замислите за тренутак да Ви,господине Поповићу,тучете своју мајку. Какви бисте били у сопственим очима и на шта бисмо ми личили када бисмо због тога почели да Вас обожавамо? Цветан Тодоров у књизи „Страх од варвара”, поглавље Варварство и цивилизација, наводи Ромена Гарија:„Никада није постојала нека цивилизацијска вредност а да није била појам женствености, благости, самилости, ненасиља, уважене слабости...Први однос између детета и цивилизације јесте дететов однос са мајком.” 

Господине Поповићу, Ви би требало да знате оно што Т.В.П. није знао: мајка је свемир, мајка је волети и поштовати, мајка је извор живота. Пребијање мајке је варварство и не постоји циљ, нити вредност који га могу оправдавати. Без мајке нема друштвености, ни нације и историје, нити домовине.Да бисте оправдали Вучића позивате се на чињеницу да је Карађорђе убио оца и брата. Е,па,то је та матрица насиља коју стварате, којој и неки други историчари производе легитимитет – култ дивљег импулса који нема препреке, ни зазора, који се не боји ни људског, ни божјег закона (што је Вучић и сам говорио), нити хоће да се усклади са правилима уже и шире заједнице. У таквој матрици и убиство премијера Ђинђића постаје нормално и прихватљиво.Фројд је оцеубиство и братоубиство ставио на почетак цивилизације, а од умлаћивања мајке не почиње ништа, не припада цивилизацији, јер је апсолутно ништитељство.

Концентрациони логори за неистомишљенике

За Вас је, господине Поповићу, прихватљива свирепост обрачуна са тзв.политичким противницима. Нисте Ви написали, него ја да је Т.В.П. терориста и то није „неподопштина”,како се згражате, мада сте појмовно и логички недоследни јер ако у вашој књизи тврдите да је Вучић извео револуцију (што је врло спорно), требало би да знате да свака револуција у себи садржи терор (постоји огромна литература о томе).А за одигравање револуције потребни су предуслови, много општији од оног да је, како Ви тврдите, „Милош кињио Тому”. Потребан је одређени степен друштвеног и привредног развоја, иначе би свако смењивање поглавице у каквом урођеничком племену било – револуција. (О томе можете прочитати – James H. Billington „Fire in the Minds of Men“, Michael Palairet „The Balkan Economies 1800–1914”, и Sidney Pollard „Peaceful Conquest – The Industrialization of Europe 1760–1970”).

Ви сматрате, господине Поповићу,да је увредљиво када се за зликовца каже да је зликовац, а да није увредљиво за жртве његовог терора када Ви од крвника хоћете да направите националног хероја? Ви знате да је Вучић први у модерној српској историји увео систематско државно насиље не само над политичким противницима, већ и над онима за које је он сумњао да би могли бити (што је пример тоталитарне параноје)! Широм ондашње кнежевине је направио концентрационе логоре за неистомишљенике и за оне на које је сумњао да би могли бити. Против њих је употребио суд, полицију и војску. Осуђивао их је на десет, двадесет година и доживотне робије. Чији је он, како Ви тврдите, „народни трибун” био? Зар нису и његовежртве биле народ, или их и Ви искључујете из народа и оправдавате те варварске робије и масовне прогоне?

Зашто прећуткујете да је зачетник тоталитарне државе и да је организатор систематског ухођења сопственог народа, да је у оквиру министарства унутрашњих дела створио тајну полицију? Зар није он онда био не само завереник против Обреновића, него и завереник против сопственог народа? Како може онда да буде демократа, републиканац? У жељи да га заштите тврдите да је пребијање Шлезингера одобрио „Савет”(институционални параван који је створио Вучић за свој организовани криминал) и тако правите још гору ствар,па произлази да је овог уметника и Јеврејина претукла српска држава!

Збрка је код Вас велика: какав је то специјалитет „поједностављени републиканизам и демократизам”? Мож’да бидне, ал’не мора да значи? Републиканац који је успоставио монархију? Који насилно делује ван институција? Демократа који је завео цензуру штампе и толико опљачкао суграђане да су до почетка 20. века у Суду вароши Београда вођени судски спорови за надокнаду и повраћај имовине коју је отео Т.В.П? Еуфемистички тврдите да је „економски растерећивао сељака” – а он их је заправо поткупљивао државним новцем.Господине Поповићу, легализујете Вучићеву пљачку и корупционаштво ставом да их је „стекао захваљујући политичкој моћи” и тако дајете историјски алиби и актуелним српским политичарима који уласком у власт сматрају да би требало да постану богаташи.

Мегаломанија заборава

Не постоји континуитет између онога што је урадио Т.В.П. 1842. и каснијих догађаја, поготову са њим нема везе Јован Хаџић (кога је Метерних 1837.послао у Србију да преведе и препише аустријски грађански законик), а ни Гарашанин и балканска акција, нити „Начертаније” (за које Ви нетачно тврдите да га је „написао Гарашанин”, много је прецизнија формулација професора Батаковића да је Гарашанин „ставио свој потпис” и „рирајтовао” текст и идеју зачете још са Урквартом и Милошем, а писаним у париском хотелу „Ламбер”,а и руком Франтишека Заха).Сам Слободан Јовановић је закључио да је уставобранитељима било више стало до сопствених интереса него до устава, и то у својој књизи цитира и Поповић. Вође – Т.В.П. и Аврам Петронијевић – били су на захтев Русије прогнани из Србије и заштиту су нашли код својих пријатеља паша у Турској. А пре тога они нису „сарађивали са Турском”, већ су опљачканимдукатима из државне касетајно митили везире и султана за подршку и легитимизацију свог криминала. Због те издаје народ их је назвао „султановцима”, што би Поповић да сакрије под ћилим са маштовитимшарама.

Против сам „културе заборава” која би да амнестира злочине са аргументацијом да не треба бити против свог народа, нити га ружити. Напротив, снага, виталност народа расту са његовом спремношћу и способношћу да се критички суочи и са сопственим „неподопштинама”. Имају их и други народи. Митологизирања стварају опасне и мегаломанске стереотипе који у време кризе постају лоши примери за углед.У таквој „култури заборава” опрашта се, на пример, све Т.В.Перишићу, опрашта се Карађорђу што је убио оца, брата, што је био руска марионета, што је побегао после слома преко Саве са буренцетом пуним дуката (како сведочи Вук Караџић), али се до дана данашњег не опрашта Вуку што је свој превод „Новог завета” штампао код мехитариста! Такав селективни заборав промовише деспотију –а не писменост, насиље –а не језик и културу. А ми данас у 21.веку баштинимо заправо дело Вука Караџића засновано на његовој европској, интернационалној акцији. Данас имамо толико образовања и искуства да можемо да променимо концепт историје и нека у њему Вук Караџић и Јован Хаџић, рецимо, а не сеоскесилеџије буду – очеви утемељивачи.