Прекинута разбибрига

Постали смо део ванредног интерконтиненталног кретања: наши туристи су евакуисани из узбурканог Туниса, као и хиљаде других Европљана, понајвише Француза, Британаца, Немаца, али и Белгијанаца, Швајцараца и Руса.

Сведоче различито: неки ништа необично нису ни видели ни чули, други причају како су им животи били угрожени. Махом се слажу у једном – да нису очекивали да ће усред прекоморске рекреације постати колатералне жртве локалне револуције.

Мало ко од њих је знао о тој земљи нешто више од рекламних позива за одмор. Неке није ни занимало ништа више од угодности одабране локације и смештаја.

Али, прилично су изненађени и они који су прикупили шире информације. О Тунису се углавном извештавало као о „Меки разбибриге”, држави која је „политички модернија и гостима прикладнија” од околних устројстава. Третиран је, званично и у штампи, као једна од малих земаља у којима се – споља и површно гледано – „не догађа ништа битније од туристичког провода”.

Кад се „рај” преметнуо у „пакао”, многи су наставили у истом стилу, дајући већи значај евакуацији „наших” туриста него збивањима који битно мењају живот а можда и систем у Тунису, констатује специјалиста лондонског „Гардијана” анализирајући извештаје британских медија.

Подсећа га то на блажу верзију опаске британског мислиоца Вилијама Хазлита (с почетка 19. века) да „нас и најмањи бол у малом прсту више забрињава од разарања милиона људских бића”, јер је сада „већа пажња посвећена прекиду одмора на плажама Хамамета него демократском процвату Тунишана”.

Прекид режима одмора сународника је и на другим странама добио предност над променом режима у земљи у којој су они гостовали. Понегде су те околности искоришћене да би се нагласила лежерност земљака, који се осећају „као код своје куће” (док се домаћини жестоко међусобно обрачунавају). Држе се, као, принципа немешања у туђе ствари, тумачећи га и као гаранцију одвојености уживања од патњи.

Да ли госте, поготову ако бораве на безбедној удаљености од попришта, уопште треба да се тичу свођења рачуна међу домаћинима? Платили су да се одвоје од брига код куће, зашто би бринули и туђе бриге?

У тражењу одговора може делимично да помогне проглас по коме је Тунис „пун изненађења… и запањујућих контраста”. Текућа драма то потврђује, али – супротно пропаганди, произлази из написа у „Гардијану”.

Посете другим земљама делују супротно пропаганди и на други начин. Тушта и тма људи је променило своје представе о некој земљи кад ју је непосредно и детаљније упознало.

Сретао сам их не само у Београду, већ и на другим „шпицевима цивилизација”: у Буенос Ајресу, Пекингу, Вашингтону, као и у Тунису. Већма су били „згранути” колико им је непосредни увид различит од шаблонски сервираних представа.

Приближавање реалностима препоручује и организација за „одговорна путовања”. „Одговорни путник” responsibletravel.com треба, уз остало, да буде више него класични туриста, тако да му од „пакет-аранжмана” буде важније да упозна и уважи другачију културу.

Међу саветима није избегавање земаља које ограничавају такву пожељност. Напротив, сугерише се, међузависност „одговорних гостију” и „одговорних домаћина”. Што је више једних, више је и других. Оваквим или онаквим редоследом узајамног мењања и привикавања.

У Тунису није примењена таква, политички јој слична, формула. Стога је тамошњи дуготрајни шеф државе постао специфичан туриста, који проживљава још неугоднију судбину од дошљака. Док се они враћају кући, он је из своје земље морао да побегне.

М. Пантелић