Узбудљиво и уметнички вредно

Ликови Бернхардове драме "Пред пензијом" (1979) су Рудолф Хелер, бивши командант нацистичког логора и актуелни председник суда, и његове две сестре, Вера и Клара, који тридесет година након смрти Хајнриха Химлера славе његов рођендан. Представа у режији Дина Мустафића може да се дефинише као облик метафоричког реализма, приказ који је истовремено конкретан – историјски, и универзалан – архетипски, што се постиже наглашавањем театралности слављења Химлеровог рођења. Театралним ритуализовањем ове ситуације убедљиво се истиче чињеница зла, као репетативне историјске праксе.

За разлику од Бернхардовог текста, специфичног по драстичној релативизацији вредности, односно по антрополошком скептицизму који укида категорије добра и зла, у представи су злочинци и жртве у начелу обликовани јасније, недвосмисленије, чиме редитељ представе донекле ублажава Бернхардов бескомпромисни песимизам. Бранислав Лечић игра Хелера између реализма и гротеске. Он, са једне стране, наступа реалистички самоуверено, чврсто; без резерве је одан премисама Националсоцијалистичке партије чије антисемитске тезе изговара као врсту страшне мантре. Хелер себе дефинише као фаталисту, убеђеног у чињеницу урођености зла у човеку, чиме у суштини себи оправдава злочине које је чинио, односно одбацује сваку врсту одговорности. Истовремено, Лечић Хелеру даје битне тонове карикатуралности, често се понашајући врло инфантилно и прилично дезоријентисано, правећи на тај начин од њега и будалу. Ова инхерентна имбецилност може се тумачити као отелотворење идеје о есенцијалној баналности зла (Хана Арент).

Вера која има инцестуозан однос са братом непоколебљиво му је одана. Мирјана Карановић је игра са запрепашћујућом, комплексном наивношћу која је очигледно у функцији темељног избегавања суочавања са истином, односно свесног одржавања привида нормалности. У финалу представе, након Клариних оштрих провокација, долази до рушења Верине фасаде, те пластично чедне маске раздраганости: она тада веома гласно, скоро хистерично, изговара низ празних фраза у одбрану фашизма, општих аргумената који у суштини ништа не значе, док истовремено неуротично ждере Химлерову торту, чиме на површину јасно излази битна истина њене тоталне изгубљености.

Милица Михајловић игра Клару, инвалида и радикалног левичара. Она је сасвим реалистички обликована, видно једноставније од Рудолфа и Вере; њен лик нема њихову дијаболичну вишеслојност, мада ни она није сасвим наивна, имајући у виду њен лево усмерени фанатизам. Клара експлицитно и непопустљиво опонира екстремно десним политичким уверењима Рудолфа и Вере. У највећем делу њихове ритуалне забаве она је нема, чиме сугестивно изражава своју ужаснутост том представом. Са друге стране, када говори, Клара јасно деконструише убеђења Рудолфа и Вере, која су карактеристичне гомиле флоскула. Патворене аргументе у корист фашизма Клара за њима понавља брзо, механички, безлично, као неку врсту контрамантре, чиме акцентује њихову суштинску бесмисленост.

Посебно у контексту театрализоване ритуалности њихове игре, хиперреализам сценографије (Јасмина Холбус) и костима (Лана Цвијановић) постаје претећи знак, амбивалентан и метафоричан израз зла и трулежи који егзистирају иза мимикрије финог и узорног грађанског живота. Тај реализам истиче и чињеницу важности форме, обесмишљених материјалних знакова, као и речи, у системима вредности Рудолфа и Вере. Они урамљену фотографију Химлера третирају као неку врсту иконе; и нацистичку униформу и обележја посматрају као недодирљиве, скоро сакралне симболе. Ови знаци, као и празне речи њихових манипулативних лидера, које они и даље, по инерцији, месечарски понављају, јесу датости које се не доводе у сумњу. И поред тога што у основи немају значење, негативне последице њиховог масовног прихватања су језиво гломазне, што се у представи јасно истиче.

"Пред пензијом" Дина Мустафића је представа која врло узбудљиво и уметнички вредно вивисецира природу зла, заблуда, лажи и политичких манипулација, показујући да је граница између нормалности мира и лудила деструкције изузетно фражилна.