Пиџама као радно одело

Од нашег специјалног извештача
ВАНКУВЕР – У сунчаном врту своје куће ограђеном густо распоређеним садницама зимзеленог растиња, на беспрекорно ошишаном травњаку заваљен у фотељу и са рукама на лап-топу пуно радно време проводи некадашњи студент информатике новосадског ПМФ-а Милан Димитријевић, 33-годишњи програмер софтвера. Радећи програме за пренос звука и слике преко Интернета за једну компанију из Ванкувера у 450 километара удаљеном градићу Келоуна омогућио је себи и породици, супрузи Маји и шестомесечном сину Јовану удобан живот и остварење сна већине Срба – да седе код куће и примају плату.

Иако уместо радног одела често буде у пиџами, а у ванкуверску централу компаније одлази само два пута месечно на састанке, успевајући макар на моменте да живи војвођанским ритмом, озбиљно размишља да се врати у Србију и родни Нови Сад, критички промишљајући живот у Канади и ретуширајући српску ружичасту слику о иностранству многих својих вршњака који и данас чекају у реду за визу пред неком од западних амбасада.

Срби раде, Канађани кулирају

– Емигрантске приче увек почињу са оним "враћамо се..." Знам многе људе који су се вратили назад и нису успели да се навикну, отварајући тако непрекидни круг сељакања. Дошавши овде морали смо из основа да променимо живот, јер смо стигли само са два кофера и знали ако не платимо станарину да ће нас избацити. Нема бабе и деде, маме и тате који ће обезбедити хлеба. Сада су моје комшије Канађани. Они кулирају, а ми смо стално у некој фрци – вели, успут напомињући да је током осам година боравка у Канади стекао солидан капитал, иако "нисмо богаташи".

Радни дан му почиње лагано, устаје око седам сати, онда после доручка одлази у продавницу и чита новине, седа за компјутер око 10 сати и ради све до 18. Има сат времена паузе, када супруга, која ради близу њиховог дома, долази кући и заједно ручају.

– Имам клизно радно време. Компаније у којима сам радио биле су мале, тамо се неформално облачи и брже напредује, али не може да се забушава. Мало је тешко имати радну дисциплину кад радиш код куће јер те нико не контролише, али посао мора да се обави...

Главни кривац што се нашао у Канади је – струја. У време рестрикција у Новом Саду више није могао да одговори професионалним задацима које је имао радећи као програмер за једну западноевропску фирму. Упркос чињеници да је зарађивао више од хиљаду марака, када је његов отац као инжењер и пољопривредник једва успевао неких 20, одлучио је да крене за својом садашњом супругом. Она је као одличан студент добила стипендију за магистарске студије на Универзитету Бритиш Колумбија у Ванкуверу, а он је користећи повољну климу за своју струку кренуо да зарађује и у Канади.

– Запошљавање је било по принципу огледала и даха – ако ти поставе огледало и виде да дишеш имаш посао – истиче, не заборављајући 95 дана непрестане кише и депресије која је била и у њима и око њих.

Не крије задовољство што је у центру софтверске индустрије. Уз Ванкувер, у коме је живео првих пет година, највећи број идеја стиже из Силицијумске долине у западној Калифорнији и Сијетла где је Мајкрософт.

Плаћено бомбардовање

– Професионални живот је много занимљивији. За врхунске стручњаке овде је одлично, а кад је реч о онима просечног квалитета будући да се тражи много више и критеријуми су оштрији, нису задовољни, посебно ако још нису у стању да раде свој посао. Социјални живот је лошији, ради се цео дан, путује много и само викендом се људи друже и негде иде – прича Милан.

Ипак, не заборавља да је одмах по доласку почело бомбардовање Србије, а он је плаћао порез из кога се све то финансирало, није заборавио ни муке са енглеским, одлазак на посао и повратак по мраку, одсуство било каквог знања о кувању, нове норме понашања и императив да се све то савлада – одмах. Временом су се, вели, навикли.

– Ако ти није битно да имаш пуно друштва и да причаш о маратонцима на српском и на журкама онда и није тако тешко. Генерално гледано у Србији је слика о животу на западу више идеализована. Ако се све карактерно, емотивно и професионално уклопи онда је добро, али је то редак случај – вели, док се хвали како се сваке недеље састаје са својим другарима из Србије на фудбалу, а кућама се враћају после неизбежног испијања пива и дружења које им пуни батерије до следећег сусрета.