Pidžama kao radno odelo

Od našeg specijalnog izveštača
VANKUVER – U sunčanom vrtu svoje kuće ograđenom gusto raspoređenim sadnicama zimzelenog rastinja, na besprekorno ošišanom travnjaku zavaljen u fotelju i sa rukama na lap-topu puno radno vreme provodi nekadašnji student informatike novosadskog PMF-a Milan Dimitrijević, 33-godišnji programer softvera. Radeći programe za prenos zvuka i slike preko Interneta za jednu kompaniju iz Vankuvera u 450 kilometara udaljenom gradiću Kelouna omogućio je sebi i porodici, supruzi Maji i šestomesečnom sinu Jovanu udoban život i ostvarenje sna većine Srba – da sede kod kuće i primaju platu.

Iako umesto radnog odela često bude u pidžami, a u vankuversku centralu kompanije odlazi samo dva puta mesečno na sastanke, uspevajući makar na momente da živi vojvođanskim ritmom, ozbiljno razmišlja da se vrati u Srbiju i rodni Novi Sad, kritički promišljajući život u Kanadi i retuširajući srpsku ružičastu sliku o inostranstvu mnogih svojih vršnjaka koji i danas čekaju u redu za vizu pred nekom od zapadnih ambasada.

Srbi rade, Kanađani kuliraju

– Emigrantske priče uvek počinju sa onim "vraćamo se..." Znam mnoge ljude koji su se vratili nazad i nisu uspeli da se naviknu, otvarajući tako neprekidni krug seljakanja. Došavši ovde morali smo iz osnova da promenimo život, jer smo stigli samo sa dva kofera i znali ako ne platimo stanarinu da će nas izbaciti. Nema babe i dede, mame i tate koji će obezbediti hleba. Sada su moje komšije Kanađani. Oni kuliraju, a mi smo stalno u nekoj frci – veli, usput napominjući da je tokom osam godina boravka u Kanadi stekao solidan kapital, iako "nismo bogataši".

Radni dan mu počinje lagano, ustaje oko sedam sati, onda posle doručka odlazi u prodavnicu i čita novine, seda za kompjuter oko 10 sati i radi sve do 18. Ima sat vremena pauze, kada supruga, koja radi blizu njihovog doma, dolazi kući i zajedno ručaju.

– Imam klizno radno vreme. Kompanije u kojima sam radio bile su male, tamo se neformalno oblači i brže napreduje, ali ne može da se zabušava. Malo je teško imati radnu disciplinu kad radiš kod kuće jer te niko ne kontroliše, ali posao mora da se obavi...

Glavni krivac što se našao u Kanadi je – struja. U vreme restrikcija u Novom Sadu više nije mogao da odgovori profesionalnim zadacima koje je imao radeći kao programer za jednu zapadnoevropsku firmu. Uprkos činjenici da je zarađivao više od hiljadu maraka, kada je njegov otac kao inženjer i poljoprivrednik jedva uspevao nekih 20, odlučio je da krene za svojom sadašnjom suprugom. Ona je kao odličan student dobila stipendiju za magistarske studije na Univerzitetu Britiš Kolumbija u Vankuveru, a on je koristeći povoljnu klimu za svoju struku krenuo da zarađuje i u Kanadi.

– Zapošljavanje je bilo po principu ogledala i daha – ako ti postave ogledalo i vide da dišeš imaš posao – ističe, ne zaboravljajući 95 dana neprestane kiše i depresije koja je bila i u njima i oko njih.

Ne krije zadovoljstvo što je u centru softverske industrije. Uz Vankuver, u kome je živeo prvih pet godina, najveći broj ideja stiže iz Silicijumske doline u zapadnoj Kaliforniji i Sijetla gde je Majkrosoft.

Plaćeno bombardovanje

– Profesionalni život je mnogo zanimljiviji. Za vrhunske stručnjake ovde je odlično, a kad je reč o onima prosečnog kvaliteta budući da se traži mnogo više i kriterijumi su oštriji, nisu zadovoljni, posebno ako još nisu u stanju da rade svoj posao. Socijalni život je lošiji, radi se ceo dan, putuje mnogo i samo vikendom se ljudi druže i negde ide – priča Milan.

Ipak, ne zaboravlja da je odmah po dolasku počelo bombardovanje Srbije, a on je plaćao porez iz koga se sve to finansiralo, nije zaboravio ni muke sa engleskim, odlazak na posao i povratak po mraku, odsustvo bilo kakvog znanja o kuvanju, nove norme ponašanja i imperativ da se sve to savlada – odmah. Vremenom su se, veli, navikli.

– Ako ti nije bitno da imaš puno društva i da pričaš o maratoncima na srpskom i na žurkama onda i nije tako teško. Generalno gledano u Srbiji je slika o životu na zapadu više idealizovana. Ako se sve karakterno, emotivno i profesionalno uklopi onda je dobro, ali je to redak slučaj – veli, dok se hvali kako se svake nedelje sastaje sa svojim drugarima iz Srbije na fudbalu, a kućama se vraćaju posle neizbežnog ispijanja piva i druženja koje im puni baterije do sledećeg susreta.