Пет америчких митова о арапском свету

Вашингтон – Од свих регија света, Сједињене Државе одвојиле су у последњих 40 година највише новца, војника и ресурса на Блиски исток. Међутим, Американци знају врло мало о арапском свету, а оно што знају је погрешно.

У књизи Arab Voices, Арапски гласови, Џејмс Зогби оспорава оно што он види као „пет великих митова који искривљују америчку перцепцију арапског света“.

Први је мит да су сви Арапи исти, а други сматра да арапски свет не постоји. Зогби интернешенел, истраживачка организација Џејмсовог брата Џона Зогбија, спровео је анкете у шест арапских земаља – од Марока, на западу, до Уједињених Арапских Емирата, на истоку. Резултати су показали богат и разноврстан пејзаж, с разноликим поткултурама.

Међутим, каже Џејмс Зогби, они показују и осећај припадања ширем арапском свету: „Култура Марока различита је од оне у Либану, Саудијска Арабија другачија је од Египта. Људи показују невероватну разноликост мишљења о свакодневном животу и о јединствености нечије властите земље, но истовремено постоје заједничке нити које се провлаче том регијом. Оне су настале из заједничког језика и заједничке сензибилности. Арапи могу бити врло различити, но кад је извршена инвазија на Ирак, они су се ујединили, када Палестина пролази кроз проблеме, они се уједињују и говоре једним језиком. Осећају да њихов заједнички глас одјекује посебном снагом.“

За трећи мит Зогби криви америчке медије. Ради се о кривој перцепцији да Арапи мрзе Сједињене Државе, њене вредности и начин живота. „Слика коју добијамо јесте да Арапи одлазе на починак с мржњом према Американцима, да се ујутро буде мрзећи Израел, а да током дана гледају телевизијске вести које потпирују ту мржњу. Но, наше су анкете показале да су њихова највећа брига њихова деца, здравствена заштита и образовање. Они лежу у кревет размишљајући о свом послу, као и сви други у свету, а ујутро се буде са својом породицом у мислима. Наравно да током дана гледају телевизију, но најгледанији програми су филмови, сапунице и драме”, каже Зогби.

Он у својој студији оповргава и четврти мит – идеју да је већина Арапа мотивисана верским фанатизмом. Он каже да та заблуда потиче из холивудског осликавања Арапа или као терориста или као корумпираних нафтних милионера:

„Наравно да постоје Арапи који су терористи, да има шеика обогаћених на нафти који злоупотребљавају свој новац. Оно што ми испитујемо јесу стереотипи које стварају медији: ако је једини црнац на телевизији улични криминалац, или једини Јеврејин неки преварант бизнисмен, онда се таква слика уреже људима у сећање. Требало би да буде барем толико различитих врста особа или карактера, колико их стварно постоји у арапском свету, да би се избалансирале такве негативне слике. Једино ће на тај начин људи схватити да сви они ипак нису исти.“

Пети мит којем се аутор супротставља јесте темељни: тврдња да Арапи одбијају реформе и да се никада неће променити уколико их на то не натера Запад. Зогби се користи подацима прикупљеним у анкетама како би показао да људи у арапском свету желе друштвене и политичке промене, но не желе да им оне буду наметнуте. Они теже ка реформама које ће сами увести.

Зогби саветује америчким политичарима да уче од Американаца који послују с арапским светом: „Пословни људи вољни су да се нагоде. Они слушају другу страну како би разумели шта она од њих хоће. Знају да неће моћи да продају своју робу ако не познају тржиште на коме желе да је продају. Када бисмо политику водили као што водимо бизнис, успели бисмо у постизању мира и добрих пријатеља свуда у свету. Мислим да су наше најбоље јавне дипломате пословни људи у регији јер они свакодневно ’продају’ Америку. Они воле наше вредности, нашу културу, наше производе, наш начин живота и једноставно желе да буду део нас, но ми на њих вршимо политички притисак.“

Џејмс Зогби наглашава да се у америчком образовном систему врло мало учи о Арапима и Блиском истоку. Он сматра да тај раскорак треба превладати, а криве представе преокренути, пре него што Сједињене Државе могу истински да се понадају да освоје наклоност арапског света.