Из Лесковца сам дошао болестан

Министар рада и социјалне политике Расим Љајић почео је прекјуче, разговором са грађанима Лесковца, обилазак сиромашних општина и градова у Србији, који ће, како најављује трајати месецима.

„План је да обилазимо по једну општину недељно и да посетимо 82 општине, односно града које су у трећој и четвртој категорији неразвијености. Почели смо од Лесковца јер тамо има највише проблема”, каже министар Љајић. Он објашњава да је циљ посета и повећање ефикасности служби социјалне заштите, рада и радних односа, борачко-инвалидске заштите, инспекције рада и безбедности и заштите здравља на раду.

Због чега сте се сада одлучили на овакве посете општинама?

Прошле године смо посетили више од 70 неразвијених општина, тада смо разговарали са представницима локалне самоуправе, директорима предузећа, представницима синдиката. Ово сада је корак напред јер ћемо о социјалној политици разговарати директно са грађанима. Мада већ имамо ситуацију да нам долазе представници резервиста, синдиката, са којима смо и до сада разговарали. Овога пута желимо да чујемо појединачне проблеме људи.

Да ли грађани уопште знају у којим случајевима Ви можете да им помогнете?

Највећи број захтева заправо нема везе са надлежностима министарства, жалили су се, рецимо, на дужину трајања судских спорова или на неизвршење неке судске пресуде, на то да их је лекарска комисија одбила за одлазак у инвалидску пензију. Мањински акционари су се жалили на неке проблеме у приватизацији. Највише је било оних који су тражили да их запослимо. Наравно, да ништа од тога не можемо да решимо и то им и кажемо. Али људи, једноставно имају потребу да неком кажу шта их мучи. Било је јако много потресних прича, о петочланим, шесточланим породицама које морају да живе са 12.000 динара месечно.

Колики део проблема које су Вам изнели стварно можете да решите?

Мислим да можемо да решимо између 25 и 30 одсто проблема. Јер, у једном броју случајева за њихово решавање нису потребна никаква материјална средства, просто је само реч о пропусту администрације, о томе да је, рецимо, неки предмет заборављен у некој фиоци. Можемо да упутимо грађанина који не зна како да оствари неко своје социјално право. Нешто можемо да решимо просто телефоном, негде морамо да одемо да бисмо открили у чему је проблем. Неке проблеме можемо да решимо уз помоћ других министарстава, као рецимо повезивање стажа са Министарством економије. У сваком случају, сви ће добити одговор шта је конкретно урађено у њиховом случају.

Да ли у тим појединачним проблемима грађана постоји нешто заједничко, нешто што подразумева системско решење?

Да, постоје проблеми који морају да се реше изменама закона. Рецимо, утврдили смо да је проблем то што неке вишечлане породице немају право на социјалну помоћ само зато што неко од њих прима плату 12.000 или зато што имају нешто земље. Дозвољено је 50 ари земље и ако имате 51 ар, немате право на социјалну помоћ без обзира што ту земљу не можете да обрађујете.

Делује као да сте изненађени причама тих људи. Као министар сте и до сада морали да знате каква је ситуација у Србији?

Увек се изнова изненадим и потресем неким причама и судбинама. Ситуација је катастрофална, људи јако лоше живе и свака од њихових 267 прича, колико сам их чуо у Лесковцу, врло је тешка.

Плашите ли се да би ове Ваше посете и разговори са грађанима могли бити протумачени као политички маркетинг, односно тако да сте кренули у предизборну кампању?

Шта ја као министар за рад и социјалну политику могу да радим у условима кризе – да седим у канцеларији, да „затворим дућан“ или да покушам да нешто урадим. А ако неко мисли да се на овакав начин води политичка кампања, предлажем му да и он ради то исто. Ја сам се из Лесковца вратио болестан од онога што сам чуо.

А осим тога, рекао сам да могу да решим до 30 одсто случајева, значи већини људи нећу моћи да помогнем, тако да би то за кампању било контрапродуктивно и не знам ко би смислио да је води на такав начин.