Iz Leskovca sam došao bolestan

Ministar rada i socijalne politike Rasim Ljajić počeo je prekjuče, razgovorom sa građanima Leskovca, obilazak siromašnih opština i gradova u Srbiji, koji će, kako najavljuje trajati mesecima.

„Plan je da obilazimo po jednu opštinu nedeljno i da posetimo 82 opštine, odnosno grada koje su u trećoj i četvrtoj kategoriji nerazvijenosti. Počeli smo od Leskovca jer tamo ima najviše problema”, kaže ministar Ljajić. On objašnjava da je cilj poseta i povećanje efikasnosti službi socijalne zaštite, rada i radnih odnosa, boračko-invalidske zaštite, inspekcije rada i bezbednosti i zaštite zdravlja na radu.

Zbog čega ste se sada odlučili na ovakve posete opštinama?

Prošle godine smo posetili više od 70 nerazvijenih opština, tada smo razgovarali sa predstavnicima lokalne samouprave, direktorima preduzeća, predstavnicima sindikata. Ovo sada je korak napred jer ćemo o socijalnoj politici razgovarati direktno sa građanima. Mada već imamo situaciju da nam dolaze predstavnici rezervista, sindikata, sa kojima smo i do sada razgovarali. Ovoga puta želimo da čujemo pojedinačne probleme ljudi.

Da li građani uopšte znaju u kojim slučajevima Vi možete da im pomognete?

Najveći broj zahteva zapravo nema veze sa nadležnostima ministarstva, žalili su se, recimo, na dužinu trajanja sudskih sporova ili na neizvršenje neke sudske presude, na to da ih je lekarska komisija odbila za odlazak u invalidsku penziju. Manjinski akcionari su se žalili na neke probleme u privatizaciji. Najviše je bilo onih koji su tražili da ih zaposlimo. Naravno, da ništa od toga ne možemo da rešimo i to im i kažemo. Ali ljudi, jednostavno imaju potrebu da nekom kažu šta ih muči. Bilo je jako mnogo potresnih priča, o petočlanim, šestočlanim porodicama koje moraju da žive sa 12.000 dinara mesečno.

Koliki deo problema koje su Vam izneli stvarno možete da rešite?

Mislim da možemo da rešimo između 25 i 30 odsto problema. Jer, u jednom broju slučajeva za njihovo rešavanje nisu potrebna nikakva materijalna sredstva, prosto je samo reč o propustu administracije, o tome da je, recimo, neki predmet zaboravljen u nekoj fioci. Možemo da uputimo građanina koji ne zna kako da ostvari neko svoje socijalno pravo. Nešto možemo da rešimo prosto telefonom, negde moramo da odemo da bismo otkrili u čemu je problem. Neke probleme možemo da rešimo uz pomoć drugih ministarstava, kao recimo povezivanje staža sa Ministarstvom ekonomije. U svakom slučaju, svi će dobiti odgovor šta je konkretno urađeno u njihovom slučaju.

Da li u tim pojedinačnim problemima građana postoji nešto zajedničko, nešto što podrazumeva sistemsko rešenje?

Da, postoje problemi koji moraju da se reše izmenama zakona. Recimo, utvrdili smo da je problem to što neke višečlane porodice nemaju pravo na socijalnu pomoć samo zato što neko od njih prima platu 12.000 ili zato što imaju nešto zemlje. Dozvoljeno je 50 ari zemlje i ako imate 51 ar, nemate pravo na socijalnu pomoć bez obzira što tu zemlju ne možete da obrađujete.

Deluje kao da ste iznenađeni pričama tih ljudi. Kao ministar ste i do sada morali da znate kakva je situacija u Srbiji?

Uvek se iznova iznenadim i potresem nekim pričama i sudbinama. Situacija je katastrofalna, ljudi jako loše žive i svaka od njihovih 267 priča, koliko sam ih čuo u Leskovcu, vrlo je teška.

Plašite li se da bi ove Vaše posete i razgovori sa građanima mogli biti protumačeni kao politički marketing, odnosno tako da ste krenuli u predizbornu kampanju?

Šta ja kao ministar za rad i socijalnu politiku mogu da radim u uslovima krize – da sedim u kancelariji, da „zatvorim dućan“ ili da pokušam da nešto uradim. A ako neko misli da se na ovakav način vodi politička kampanja, predlažem mu da i on radi to isto. Ja sam se iz Leskovca vratio bolestan od onoga što sam čuo.

A osim toga, rekao sam da mogu da rešim do 30 odsto slučajeva, znači većini ljudi neću moći da pomognem, tako da bi to za kampanju bilo kontraproduktivno i ne znam ko bi smislio da je vodi na takav način.