Србија до Стразбура

Званични Београд не крије задовољство ратификацијом Споразума о стабилизацији и придруживању у Европском парламенту. Потврда да је Србија сигурно на европском путу дочекана је чак и прекомерним оптимизмом.

Овдашњи медији морали су да на себе преузму непријатну обавезу да остварено поставе у оквире реалности и упозоре да у Резолуцији о евроинтеграцијама Србије има неких ствари које би овдашње власти радије да превиде.

Неки неповољни амандмани су одбачени, неки усвојени у ублаженом облику, али има и оних који су супротни овдашњим амбицијама. Тешко је са ове удаљености од Стразбура оценити колико у свему томе има наклоности и добре воље европских парламентараца према Србији, а колико дипломатског маневрисања Божидара Ђелића.

Резолуција ЕП је колико политичко охрабрење, толико и упозорење Србији да приближавање ЕУ и добијање статуса кандидата значи брже испуњавање раније преузетих обавеза – Хаг, и ефикасно спровођење оних које тек стижу – Косово.

Како дијалог са Приштином постаје политички предуслов кандидатуре, та нова обавеза доспела је на мету критика дела овдашње јавности која, заморена растућим бројем захтева из Брисела, постаје евроскептична.

Насумице одабрани коментари читалаца „Политикиног” сајта нису репрезентативан узорак општег расположења које каже да 57 одсто Срба жели у ЕУ, али потврђују тренд који тај проценат смањује.

Драгорад Малешевић: „Залуђивање народа овом шпанском серијом око ЕУ у коју нећемо ући за најмање 10 година не води ничему осим скупљању јефтиних поена за будуће изборе”. Марко И: Одлични амандмани, само им недостаје један у коме ће нас бомбардовати у марту 2011. Нада ан: Ови амандмани Србију лишавају Косова и суверенитета... Србија постаје обична ледина. Саша Билић: Можемо у ЕУ само као покисло куче подвијеног репа. Милица Надина: Изолација од непријатеља је спас за Србију.

Било би добро да у Бриселу пажљиво саслушају и оваква мишљења. Не треба их потцењивати, понајмање их хранити. Макар из нехата.

Београд има заједничку резолуцију о Косову са ЕУ. Требало би да је то довољно као чврст оквир заједничког стратешког деловања. Притисак око детаља, попут инструкција о регистарским таблицама, може да се обави и дипломатском поштом. Непотребно је јавно инсистирање на таквим темама, које нису без значаја али нису од суштинске важности.

Јасно је да не диктира Београд услове Бриселу, већ је обрнуто. То је, такође, добровољан стратешки избор Србије, али и унија мора да има слуха како би помогла, а не одмогла овдашњим властима.

Ако је процес придруживања Србије Европској унији обострана жеља, а тако кажу и у Београду и у Бриселу, онда би Европљани у неким ситуацијама морали да покажу више такта за земљу чији национал-патриотски набој још треба смиривати, а не распиривати.