Један прасак, низ ломова

Од нашег сталног дописника
ВАШИНГТОН, 10. октобра – Шеф Беле куће Џорџ Буш често неправилно изговори реч "нуклеарно", али та лична перипетија као да одражава и шире невоље америчке политике у приступу светским искушењима. Није случајно што лидер има језички проблем са стварима које њему и његовом тиму представљају растући стратешки проблем, коментаришу овдашњи циници поводом избијања кризе због објаве Северне Кореје да је извршила своју прву нуклеарну пробу.

Све је повезано чак и кад изгледа неспојиво – као муке с речима и муке с делима – сугеришу данас аналитичари, указујући да слаба појединачна решења повезују међусобно различите случајеве у кризну серију. Пет година по прогласу да му је спољнополитички приоритет разбијање "осовине зла", у које је сврстао Садамов Ирак, теократију Ирана и комунистичку Северну Кореју, Буш данас доживљава повећане изазове са све те три стране посебно и у целини. Ирак срља у грађански рат, Северна Кореја је извела експлозивни атомски тест, у Ирану се одавде назире нешто слично и још опасније…

У том троуглу се проблеми надахњују један другим – тврди "Вашингтон пост" у ударној сторији којом указује, рекло би се, да је севернокорејски прасак део низа глобалних ломова, који проистичу један из другог, иако суперсила настоји да их третира као "случајеве за себе, без универзалног значаја", да парафразирамо амерички приступ питању Косова и Метохије. Из студије престоничког дневника и неколико других анализа произлази да се ствари глобализују и кад главни глобализатор тежи да их локализује. Регистар домино ефекта могао би, кад се у обзир узме само оно што је овде поводом Северне Кореје уочено, да изгледа овако:

1. Напад на Ирак под претпоставком, која се испоставила погрешном, да он поседује оружје за масовно уништење, подстакла је планове других да до таквог оружја дођу у складу с правилом да нико не напада земље које имају атомске бомбе.

2. Погоршавање ситуације у Ираку умањило је, истиче "Пост", кредибилитет дипломатије Америке и њену моћ да војно делује на другим местима, што је повећало "самопоуздање осталих отпадничких земаља".

3. Пјонгјанг се инспирисао примером Исламабада, с којим је имао нуклеарну везу, а који је направио атомске бомбе, издржао неколико година америчких санкција да би га данас Вашингтон уважавао као једног од својих главних партнера на фронту против тероризма.

4. Иран с пажњом прати како ће проћи севернокорејска неподобност и сигурно ће у томе наћи шансу за даље јачање сопствене војне, можда и нуклеарне моћи – прогнозирају вашингтонски експерти.

5. Нуклеаризација режима Ким Џонг Ила подстаћи ће сличне амбиције у околини, при чему би већ рђаво могло да постане још лошије јер би "нуклеарно оружје у рукама једног од најгрознијих америчких непријатеља послужило као повод да нуклеарно оружје прибави и један од највећих америчких пријатеља" (Јапан) – пише Дејвид Фрум, бивши писац говора председника Буша.

6. Најизолованији режим на свету, за какав важи севернокорејски, проширио је своју затвореност на глобално поље јер се оглушио о понуде четири велике силе – у преговарачкој шесторци су поред две Кореје још САД, Кина, Русија и Јапан – и атомском пробом оспорио њихове дипломатске напоре.

7. Севернокорејски нуклеарни тест, уједно, компликује домаћу америчку сцену пред новембарске парламентарне изборе: док владајући кругови мисле да би то могло да поново око њих збије националне редове пред "новом великом опасношћу", опозиција сматра да ће грађани закључити како треба да окрену леђа републиканској спољној политици која се показује "свуда неуспешном".

Овако или онако, тек створио се низ повишених напетости, међусобно повезанијих него што на први поглед изгледају. Уз све већ речено, ту је и блискоисточни хронични кошмар који у разним модерним варијантама траје већ око шест деценија и сматра се једним од извора исламског екстремизма, главног противника Америке у њеном прокламованом глобалном рату против тероризма. Па се сада испоставља – ланац драма од Блиског до Далеког истока.

Ангажман у истовременим кризама широм света довео је до набреклости система у Вашингтону и до више директних изазова који су такви да многи мисле да Бушова администрација не може са свима њима да се носи у овом тренутку – оцењује данас "Њујорк тајмс". Потребан је нови приступ – сугеришу зналци.

Буш је, додуше, с једностраности демонстриране у случају Ирака, прешао на сарадњу с партнерима у случајевима Ирана, Либана, суданске провинције Дарфур, као и Северне Кореје. Позитивних резултата, међутим, углавном још нема или су танки или само ублажавајући после трагедије.

Тренутно, поводом нуклеаризације Северне Кореје, размишљања званичног Вашингтона иду, утисак је, у пет главних праваца: 1. пружања заштите савезницима на Далеком истоку, 2. притисак на УН да се Пјонгјангу изрекну санкције или да га бар под таквом претњом приволи на преговоре у којима би требало да прихвати економске погодности а да се одрекне атомског наоружавања, 3. спречавање трансфера нуклеарног материјала из Пјонгјанга другим "отпадницима", 4. подстицај Кини да енергичније утиче на тог свог суседа и 5. јачање сопственог још неусавршеног система намењеног пресретању евентуално испаљених севернокорејских далекометних ракета.

Поприлично посла, дакле, око само једног проблема, и то у земљи која важи за најизолованију на свету. Истовремено се повећавају искушења у много комуникативнијим срединама као што су југ Азије, Блиски а местимично и исток Европе. Док се одавде траже решења "од случаја до случаја", случајеви прерастају у правило.

Момчило Пантелић

-----------------------------------------------------------

Москва: није блеф

Нуклеарна проба изведена у Кореји није блеф, изјавио је јуче у Москви Владимир Дворкин, бивши шеф Четвртог централног научноистраживачког института Министарства одбране Русије.

"Чињеница да је у питању нуклеарна експлозија забележена је техничким средствима нашег министарства и ту је грешка искључена. Нуклеарну експлозију могуће је прецизно разликовати од детонације класичног експлозива, без обзира на његову количину", изјавио је Дворкин агенцији Интерфакс. Према његовом тумачењу, "карактеристике нуклеарне и класичне експлозије значајно се разликују: према ударном таласу, према његовом деловању и према повратном таласу".

Академик Јуриј Трутњов, руководилац Федералног нуклеарног центра у граду Сарову, такође је уверен да је реч о подземној нуклеарној експлозији јачине између пет и 15 килотона. С њим се сложио и академик Николај Пономарјов-Степној из "Курчатовског института".

"Северна Кореја није испитивала обичну него нуклеарну бомбу", потврдио је научник.

С. Р.