Уметничка рука пилота Ђорђа

Својевремено је Милић од Мачве разгледао слике Ђорђа Иванова и упитао га са које је класе. „Задар, двадесет седма”, гласио је одговор. „Али Задар нема ликовну академију” – зачудио се Милић.

„Па ја и не говорим о ликовној, већ о ваздухопловној академији. Инструментално летење ми је предавао тај и тај, борбену обуку сам полагао код тог и тог, лет „мига” ме је обучавао…”, почео је да ређа Ђорђе Иванов. „Али ко је радио ове слике?”, био је упоран познати сликар. „Стојим пред вама, главом и брадом. Завршио сам за пилота али сликам за своју душу”, развејао је неизвесност Ђорђе Иванов. „А, поштовање, поштовање. Сврати некад у мој атеље да се дружимо, да попричамо”, позвао је Милић колегу.

Милић од Мачве није први који се изненадио када је чуо за уметничку душу пилота Ђорђа Иванова. Прецизна рука у пилотској кабини „мига 21” не дрхти ни када кичицом шара. Тако настају портрети колега, пилота и механичара, који данас красе Музеј ваздухопловства на београдском аеродрому „Никола Тесла”. У последње време овај сликар више ради иконе и осликава цркве, а управо се вратио из Француске где је на позив Удружења француско-македонске асоцијације, са седиштем у Руану, у Нормандији, имао изложбу и одржао ликовну радионицу.

– На овај скуп су позвани сликари из Француске и са Балкана. Ја сам излагао иконе, и све сам их продао. Упознао сам и једну госпођу, даљу рођаку Клода Монеа која ме је позвала следеће године да сликам у њеном замку крај Сене, током великог уметничког дружења – каже наш свестрани саговорник.

Иванов је, иначе, у Француској живео шест година. Отишао је 2001. добивши позив да ослика православну цркву Кирило и Методије у Паризу, где је пет година радио иконостас. Није одолео да свој таленат не окуша и на чувеном Монмартру.

– Француска је препуна сликара, а на Монмартр сам отишао само због романтике које ово место собом носи. Сада на том сликарском извору владају жестоки кланови. Кинези су однели победу и ми ту немамо шта да тражимо. И не да су добри, одлични су! За њих је то откровење сада, нама је било интересантно пре 20 година. Они спуштају цену слика, и тако стварају невиђену конкурентност.

Иванов се још у младости окренуо хиперреализму, техници за коју каже „не знаш да ли је слика или фотографија”. Излагао је у Словачкој, Бугарској, Италији, Аустрији, САД и Канаде: Њујорк, Чикаго, Њу Џерси, Вашингтон, Монтреал, Квебек,. Као свог најбољег професора сликарства издваја Сергија Јовановића, док је тајне хиперреализма учио на међународним колонијама у иностранству.

– Неки галеристи нису имали да ми плате, па да би ми се одужили, понудили су да ми покажу цаке приликом рестаурирања. Како да не, кажем ја, и то је богатство. Тако занат нисам никад куповао већ крао – каже нам овај сликар и авијатичар.

Цртао је Иванов одмалена а на конкурс за пилота пошао је само да би правио друштво најбољем другу. Друга, гле судбине, нису примили, а он је завршио највише војне школе. Од оних феноменално језивих прича из струке издваја једну када је као млади дипломац са колегом сео у авион, а на том лету, изгледа, мерила се храброст.

– Мотор нам је стао изнад мора на 4800 метара. Кроз облаке сам препознао само Свети Стефан, а други авион који нас је наводио није нам дао да идемо десно, него лево. Тада нисмо знали због чега, а сад знам, ударили бисмо на Ловћен и погинули. Требало је да се катапултирамо, колега ми је понудио једини појас за спасавање, јер сам био млад, а ја сам хтео да узме он, јер је био ожењен. Преживели смо и то ми је било ново рођење. Уместо да слетимо у Титоград, слетели смо у Тиват. Мајка ми је тада рекла да верујем у Светог Илију, заштитника пилота.

Ни тај пилотски, али ни уметнички хлеб, није, видимо, лако зарадити. Људи, каже сликар, узму слике, обећају па не плате. Али Иванов наглашава да му новац никад није био приоритет, нити га гања нити јури за њим. Даће, покриће, биће, све се нада. Тренутно осликава цркву Светог Димитрија код Трстеника, и има чиме да се занима целу зиму.

У биографију је до сада уписао 60 изложби, што групних, што самосталних, а кога занимају његове слике и иконе, може да их погледа на сталној поставци у ресторану Вукове задужбине у Београду.

– Није да се хвалим, али у неким галеријама су ми и украли неколико слика – задовољно подсећа Иванов.

И на крају, ајд’ погодите како би гласио животни мото нашег саговорника?

– Ништа не пада са неба!

Па нисмо ни сумњали.

 -------------------------------------------------------------------------------

Дуг колегама

Ђорђе Иванов је урадио портрет Тадије Сондермајера, првог председника Аероклуба у Краљевини Југославији. Реч је, каже, о врсном пилоту, мало познатом, који је политички склоњен за време комунизма. Ове године је објављена и књига о њему ауторке Радмиле Тонковић. Још један портрет, такође изложен у Ваздухопловном савезу Србије у Узун Мирковој, урадио је насликавши Михаила Петровића, једног од првих пилота у српској авијацији, који је био и прва жртва међу ратним пилотима.