ЖРТВЕ И ПРОФИТЕРИ

Није вест када пас уједе човека, али јесте вест ако човек уједе пса. Тако је и прошлонедељна, двотрећински или трочетвртински ослобађајућа пресуда Међународног суда правде у Србији дочекана са мешавином неверице, сензационализма и изненађења. Током скоро две деценије једноставно смо навикли да од света увек и у свакој ситуацији очекујемо најгоре, а осећај кривице је за велики део српске јавности постао већ нека врста условног рефлекса. Већ смо некако навикли да смо унапред криви и научени да се, по правилу, увек остварују најгори сценарији и обистињују најцрње слутње. Нема везе што бошњачка тужба, таква каква је, од почетка није имала много везе са памећу, чињеницама и логиком. Срби су на најтежи могући начин, на сопственом примеру и на сопственој кожи научили да чињенице и логика не важе и не помажу много када се нађете на путу интереса глобалне силе. Зато је ова, свакако непријатна, али у основи позитивна пресуда многе изненадила, готово све збунила, а неке, богами, и озбиљно разљутила и разочарала.

Далеко од тога да Србија има превише разлога за славље. Иако ослобођена по већини тачака углавном бесмислене оптужнице, Србија је ипак, макар индиректно, доведена у везу са Сребреницом, а злочин у Сребреници – уз помоћ једне географски сужене, а појмовно растегнуте дефиниције – оквалификован и потврђен као геноцид. Тако је, ако не баш сама Србија, а оно ипак српска војска у Босни и Херцеговини проглашена кривом на начин на који није осуђен нико у дугом ланцу стравичних злочина и крвопролића након Другог светског рата – од Кореје, Вијетнама, Катанге, Бијафре, Руанде и Судана, па до Ирака и Авганистана. Нећемо се тренутно упуштати у оцене колико је то праведно и оправдано, и да ли је и у коликој мери на овакву пресуду утицала политика, а колико поједностављени, али широко распрострањени, вешто пласирани и скупо плаћени стереотипи о добрим и лошим момцима у балканском сукобу. Много је занимљивија домаћа употреба ове хашке пресуде, а нарочито чињеница да је она наишла на жестоку осуду једног дела српског политичког спектра који је најчешће склон да некритички и слепо усваја све што долази из света (читај Запада), а тиче се Србије и тумачења балканске кризе.

Зна се да где је смрт, ту су увек и лешинари. Али чак и оне који већ дуго немају илузија о компетенцијама и моралу једног дела наших професионалних бораца за људска права ипак је морала да изненади брутална отвореност са којом су неке перјанице српског НВО сектора ових дана показале да изгледа ипак постоји нешто што им је важније и прече и од људских права и од мишљења међународних институција. На пример, један патолошки однос према "режиму Слободана Милошевића", или, зашто не рећи, мржња према држави Србији и, мање-више, свему српском. Биљана Ковачевић Вучо, председница Комитета правника за људска права, изјавила је још истог дана да је пресуда хашког суда дугорочно лоша за Србију, те да представља пораз "транзиционе правде", а победу "злочиначке политике Слободана Милошевића, победу Ратка Младића, Војислава Коштунце и српских радикала". Ненад Чанак је дословно проклео све оне који су пресуду донели, а разочарани представник агилне Иницијативе младих за људска права изјавио је да је "шокиран" због ослобађајуће пресуде и признао да је "очекивао да Србија буде осуђена за геноцид" или макар за "саучесништво у геноциду". Дакле, није више довољно ни то што је најауторитативнија међународна правна инстанца, експлиците, не само Србију него и Слободана Милошевића ослободила кривице за сребренички масакр!

Наравно да свако, било да је реч о појединцима или народима, треба најпре да се загледа у своје двориште и у своју душу. Али компарација, ипак, остаје једно захвално методолошко средство. Није, зато, згорег бацити непристрастан поглед и у комшијско двориште и видети колико су други (на пример, у Босни или у Хрватској) одмакли и докле су стигли у овом процесу суочавања са одговорношћу и са сопственим злочинима чињеним у име "националне ствари". Чак и летимичан осврт у том правцу показује да је Србија у овој ствари нема разлога за комплексе и самоосуђивање. Напротив. Док у Србији практично више нико (закључно са радикалима) не пориче постојање масовних ратних злочина на српској страни, не инсистирајући чак ни на симетрији, већ једино на томе да Срби ипак нису једини кривци, у Хрватској се тек последњих година, стидљиво и уз велике отпоре пробија мишљење да је у иначе бриљантним ослободилачким акцијама против "великосрпске агресије", спорадично, ту и тамо, можда учињен и понеки злочин, односно прекршај правила рата и хуманитарног права. А босански муслимани, уљуљкани у свој пропагандни мит о невиним жртвама и мирољубивим заточницима мултикултурне Босне, нису спремни да учине и признају чак ни толико.

Главни уредник часописа "Нова српска политичка мисао"