ŽRTVE I PROFITERI

Nije vest kada pas ujede čoveka, ali jeste vest ako čovek ujede psa. Tako je i prošlonedeljna, dvotrećinski ili tročetvrtinski oslobađajuća presuda Međunarodnog suda pravde u Srbiji dočekana sa mešavinom neverice, senzacionalizma i iznenađenja. Tokom skoro dve decenije jednostavno smo navikli da od sveta uvek i u svakoj situaciji očekujemo najgore, a osećaj krivice je za veliki deo srpske javnosti postao već neka vrsta uslovnog refleksa. Već smo nekako navikli da smo unapred krivi i naučeni da se, po pravilu, uvek ostvaruju najgori scenariji i obistinjuju najcrnje slutnje. Nema veze što bošnjačka tužba, takva kakva je, od početka nije imala mnogo veze sa pameću, činjenicama i logikom. Srbi su na najteži mogući način, na sopstvenom primeru i na sopstvenoj koži naučili da činjenice i logika ne važe i ne pomažu mnogo kada se nađete na putu interesa globalne sile. Zato je ova, svakako neprijatna, ali u osnovi pozitivna presuda mnoge iznenadila, gotovo sve zbunila, a neke, bogami, i ozbiljno razljutila i razočarala.

Daleko od toga da Srbija ima previše razloga za slavlje. Iako oslobođena po većini tačaka uglavnom besmislene optužnice, Srbija je ipak, makar indirektno, dovedena u vezu sa Srebrenicom, a zločin u Srebrenici – uz pomoć jedne geografski sužene, a pojmovno rastegnute definicije – okvalifikovan i potvrđen kao genocid. Tako je, ako ne baš sama Srbija, a ono ipak srpska vojska u Bosni i Hercegovini proglašena krivom na način na koji nije osuđen niko u dugom lancu stravičnih zločina i krvoprolića nakon Drugog svetskog rata – od Koreje, Vijetnama, Katange, Bijafre, Ruande i Sudana, pa do Iraka i Avganistana. Nećemo se trenutno upuštati u ocene koliko je to pravedno i opravdano, i da li je i u kolikoj meri na ovakvu presudu uticala politika, a koliko pojednostavljeni, ali široko rasprostranjeni, vešto plasirani i skupo plaćeni stereotipi o dobrim i lošim momcima u balkanskom sukobu. Mnogo je zanimljivija domaća upotreba ove haške presude, a naročito činjenica da je ona naišla na žestoku osudu jednog dela srpskog političkog spektra koji je najčešće sklon da nekritički i slepo usvaja sve što dolazi iz sveta (čitaj Zapada), a tiče se Srbije i tumačenja balkanske krize.

Zna se da gde je smrt, tu su uvek i lešinari. Ali čak i one koji već dugo nemaju iluzija o kompetencijama i moralu jednog dela naših profesionalnih boraca za ljudska prava ipak je morala da iznenadi brutalna otvorenost sa kojom su neke perjanice srpskog NVO sektora ovih dana pokazale da izgleda ipak postoji nešto što im je važnije i preče i od ljudskih prava i od mišljenja međunarodnih institucija. Na primer, jedan patološki odnos prema "režimu Slobodana Miloševića", ili, zašto ne reći, mržnja prema državi Srbiji i, manje-više, svemu srpskom. Biljana Kovačević Vučo, predsednica Komiteta pravnika za ljudska prava, izjavila je još istog dana da je presuda haškog suda dugoročno loša za Srbiju, te da predstavlja poraz "tranzicione pravde", a pobedu "zločinačke politike Slobodana Miloševića, pobedu Ratka Mladića, Vojislava Koštunce i srpskih radikala". Nenad Čanak je doslovno prokleo sve one koji su presudu doneli, a razočarani predstavnik agilne Inicijative mladih za ljudska prava izjavio je da je "šokiran" zbog oslobađajuće presude i priznao da je "očekivao da Srbija bude osuđena za genocid" ili makar za "saučesništvo u genocidu". Dakle, nije više dovoljno ni to što je najautoritativnija međunarodna pravna instanca, eksplicite, ne samo Srbiju nego i Slobodana Miloševića oslobodila krivice za srebrenički masakr!

Naravno da svako, bilo da je reč o pojedincima ili narodima, treba najpre da se zagleda u svoje dvorište i u svoju dušu. Ali komparacija, ipak, ostaje jedno zahvalno metodološko sredstvo. Nije, zato, zgoreg baciti nepristrastan pogled i u komšijsko dvorište i videti koliko su drugi (na primer, u Bosni ili u Hrvatskoj) odmakli i dokle su stigli u ovom procesu suočavanja sa odgovornošću i sa sopstvenim zločinima činjenim u ime "nacionalne stvari". Čak i letimičan osvrt u tom pravcu pokazuje da je Srbija u ovoj stvari nema razloga za komplekse i samoosuđivanje. Naprotiv. Dok u Srbiji praktično više niko (zaključno sa radikalima) ne poriče postojanje masovnih ratnih zločina na srpskoj strani, ne insistirajući čak ni na simetriji, već jedino na tome da Srbi ipak nisu jedini krivci, u Hrvatskoj se tek poslednjih godina, stidljivo i uz velike otpore probija mišljenje da je u inače briljantnim oslobodilačkim akcijama protiv "velikosrpske agresije", sporadično, tu i tamo, možda učinjen i poneki zločin, odnosno prekršaj pravila rata i humanitarnog prava. A bosanski muslimani, uljuljkani u svoj propagandni mit o nevinim žrtvama i miroljubivim zatočnicima multikulturne Bosne, nisu spremni da učine i priznaju čak ni toliko.

Glavni urednik časopisa "Nova srpska politička misao"