Комесар

Емисија Радио-телевизије Србије "Кључ" о српској сирочади са Косова жестоко је поделила јавност у Србији. Та подела је оставила траг и на страницама нашег листа, који је у петак објавио два битно различита ауторска става о спорној емисији. Наш колумниста Драгољуб Жарковић је био мишљења да је у "Кључу" прекршен принцип да се детету "не сме постављати питање које оживљава дететов бол и тугу изазвану неким трауматичним догађајем". Уредница "Политикине" ТВ ревије Бранислава Џунов мислила је, пак, да они који брину о трауматизацији деце пред камерама пренебрегавају оно што је децу "довело у ту позицију". Управо је то, по нама, посао штампе у слободном друштву. "Политика" је упознала своје читаоце са распоном мишљења која у овој средини постоје о теми која је до те мере узбуркала духове у Србији.

Показало се, ипак, да не деле сви читаоци исто поимање улоге штампе у данашњој, подељеној и посвађаној Србији. У јучерашњем броју овог листа објавили смо, на пример (у рубрици "Међу нама", под насловом "Не плачите, децо Космета"), реаговање читаоца Радоша Љушића, коме се веома допало размишљање госпође Џунов, а нимало му се није допало резоновање господина Жарковића. Када се са нечијим мишљењем не слаже, господин Љушић своје неслагање бурно изражава, па у његовом писму "Политици" главни уредник "Времена" намах постаје "пушкар", "протеривач" и "комунистички комесар". Редакцији "Политике" овај професор Београдског универзитета и директор Завода за уџбенике и наставна средства огорчено пребацује што има "колумнисту пушкара и протеривача". Каже да је због таквих као што је Жарковић једно време престао да пише за "Политику" и да је чита, и вајка се: Зар протеривања неистомишљеника није било доста 1945! Како сме "Политика" да има таквог колумнисту, пита он.

Тешко је пратити политичку и историјску логику господина Љушића. Он изгледа мисли да је недопустиво објавити, како је рекао, "два сасвим опречна текста" о истој емисији. То се да закључити по томе што се тако оштро обрачунава са оним од та два опречна мишљења са којим се не слаже. Да ли из тога треба извући закључак да би у "Политици" смело да постоји само једно мишљење, оно са којим се Љушић слаже? А ако га редакција не послуша, онда је то повратак у "комунизам" и 1945. годину.