Ми, политички конвертити

Имају ли спортисти политичка уверења? Наравно, као и сви остали грађани. Имају ли спортисти право да промене та уверења? Наравно, као и сви остали грађани. Могу ли онда спортисти да промене историју? Мислим да не могу, а осим тога, то и није њихов посао.Управо зато помало ми је смешна оцена америчке глобалне TВ Си-Ен-Ен која је фудбалску утакмицу између Динама и Црвене звезде, 13. маја 1990. у Загребу, уврстила међу пет мечева који су „променили историју”. Наиме, та оцена Си-Ен-Ена показује сву површност у гледиштима Запада када су збивања на простору бивше СФРЈ у питању. Нити је та утакмица нешто променила, а понајмање историју, заправо тај је меч само потврдио укупно владајући феномен политичког конвертитства када се ради о простору од Триглава до Вардара.

Иначе, главни „јунак” тогмеча фудбалер Динама Звонимир Бобан, који је ногом насрнуо на милиционера (иначе Муслимана), касније се хвалио како је то учинио „ради хрватске независности”. Три године раније на светском фудбалском првенству за омладинце репрезентација Југославије постала је првак света победивши у финалу Немачку голом из пенала управо Звонимира Бобана. Како тада Бобан није промашио тај пенал? Како је тада у ставу мирно слушао „Хеј Словени”? Како је касније и даље играо за репрезентацију Југославије слушајући „Хеј Словени”? И онда преко ноћи, годину дана пре Вуковара и Дубровника одједном је постао ватрени борац за независну Хрватску? И не само он, и не само спортисти у Хрватској. Што све говори да спортисте, када је у питању политика, и не треба превише озбиљно схватити.

Неколико врло познатих фудбалских репрезентативаца Титове Југославије играло је за репрезентацију Павелићеве Хрватске током Другог светског рата;у мечевима са фудбалском репрезентацијом Хитлеровог Трећег рајха, што Ногометни савез Хрватске данас признаје као званично одигране међународне утакмице. После су ти исти хрватски репрезентативци стајали мирно у дресу Југославије слушајући „Хеј Словени”. Могло би се говорити и о спортистима из Србије, па и навијачима у Србији, који су годинама слушали југословенску химну, а онда је та химна одједном постала крива што фудбалери не знају да шутну лопту.

Но, од спортиста и не треба тражити неку политичку конзистентност када она не постоји у менталном склопу нашег народа, или да будем прецизан, наших народа. У Великој Британији врло је мало људи који мењају традиционалну припадност странкама. У САД се такође зна које групације грађана гравитирају републиканцима, а које демократама. Код нас је годинама присутан феномен масовног политичког пресвлачења. Од милион и више стотина хиљада комуниста, од Триглава до Вардара до данас, политичко конвертитство постало је скоро масовна појава; политичари промене и по неколико странака без икаквих политичких последица. Баш као и фудбалери националне тимове. Рука на срцу и слушамо нову партијску или државну химну. Од масовне подршке и љубави према маршалу Титу у Србији до рехабилитације генерала Драже прошло је само 20 година. А она „Нећемо краља, хоћемо Тита, народ се пита”, била је логично лажњак.

Наравно, променили смо се сви. Овако или онако. Између пада Берлинског зида и пада кула близнакиња створен је један нови свет. Неки су нашу нову реалност брзо интегрисали у нови начин размишљања, неки нису. Углавном, од Триглава до Вардара сада имамо мање заједничких интереса, а више амбивалентних емоција. Они који су се брзо интегрисали у реалност рекли би да нешто важи само у односу на једну историјску епоху, на одређени дух времена и одређену културу. Међутим, то значи да ништа по себи не важи. То је пут ка универзалном релативизму, што нас врло згодно ослобађа сваког морала. Посебно у политици, јер уклањамо питање о истини.

Бојим се да све више личимо на оне „претходне”, као одраз у огледалу. Догматско одрицање свега претходног у српској политичкој инкарнацији све опет враћа на црно и бело. Само обрнуто, јер политичке фиксације у којима је тиранија замењена неефикасношћу, тајкунском приватизацијом и политичким цинизмом лоша је морална картографија. Промашена пречица. Не само код нас, већ и у суседству.

Има један неми филм. Краљ Александар и краљица Марија у Загребу, мислим да је 1923. година. Маса народа на Јелачић плацу кличу краљу. После убиства краља Александра у Марсеју 1934. маса народа плаче на Главном колодвору у Загребу где се зауставио воз са краљевим ковчегом. Година 1936. маса народа на Јелачић плацу у Загребу кличе принцу Павлу и кнегињи Олги. Април 1941. маса народа поздравља Вермахт приликом уласка у Загреб. Неколико дана касније народ поздравља Анту Павелића који држи говор на Марковом тргу. Мај 1945. народ поздравља улазак партизана у Загреб, истина нешто мања маса него 1941. Немце. Тито држи говор на истом месту где и Павелић 1941. Поздрављају га раздрагане масе. Тито умире 1980, маса људи дочекује на Главном колодвору „плави воз”. Године 1990. Туђман држи победнички говор на истом месту где и Павелић и Тито.

Завршна сцена немог филма је велики упитник.