Мирис јасмина

Ко још памти „арапско пролеће“ 2005? Кратку епизоду региона која је готово до дирљивости била испуњена оптимизмом.

У Ираку су одржани избори тумачени као покушај заборављања 35 година диктатуре, понижавања америчке окупације и одбацивања тероризма.

Избори за наследника Јасера Арафата на палестинским територијама били су модел цивилног друштва какав Арафат тешко да би толерисао. Запад их је хвалио као демократске.

У Египту је Хосни Мубарак многе земљаке изненадио саопштењем да ће неки опозициони кандидати моћи да се кандидују на изборима за највише државне функције.

Либан се после 29 година ослободио војног присуства Сирије. Чак је и нека лакрдија са локалним гласањем у Саудијској Арабији попримила обрисе напредовања према парламентаризму.

Било је то време док се амерички Цезар још заваравао да ће обарањем Садама Хусеина Арапима утрти пут ка демократији и просперитету. Баш тим редом. Чак је на ту тему направио неки план, програм. Не сећам се више тачно под којим именом је у архивама заведена та промашена амбиција.

Онда – мук. Сабласни тајац милитаризованог региона. Поново је ућутала и арапска улица.

Ирак је тамо где јесте. На ивици распада. Уз непрекинуте секташке борбе, бомбаше-самоубице који сеју страх, без економије.

Незадовољни неефикасном и корумпираном влашћу, Палестинци у Гази окренули су се Хамасу, његовим социјалним програмима и покличу да је „ислам решење“. Вашингтон је одмах заборавио да су избори били демократски, па је радикални победник доспео на листу терористичких организација.

Хосни Мубарак је изборе добио са 88,6 процената. Али, за разлику од Енвера Хоџе или Николае Чаушескуа које је Запад због тако монолитне „популарности“ називао диктаторима, египатски „раис“ имао је све похвале западних савезника. Као што их је добијао и „раис“ Туниса Зин Абидин Бен Али који је свој пети мандат обезбедио са апсурдних 89,6 одсто гласова.

Либан, тај несрећни Либан, поново је на ивици хаоса. Саудијска краљевина, суочена са богохулном намером жена да им се допусти да управљају колима, убрзо је одустала од било каквих експеримената са западним новотаријама и повукла се у спокој вахабитског средњовековља.

Вашингтон је наставио да купује нафту и, уз камату, продаје борбене авионе. Може диктатура, ако одговара Западу. Не може демократски изабрана власт, ако не одговара Западу. Могу фер избори, под условом да Арапи гласају за оне које им одабере Запад.

Није Хамас једини пример. Већ се то догодило почетком деведесетих година прошлога века у Алжиру када је претило да после првог круга сасвим легитимних избора исламисти узму власт. После је избио грађански рат уз 150.000 мртвих.

Сада Тунис. Дојучерашња оаза спокоја чијем председнику ни Париз ни Вашингтон нису имали ама баш ништа да пребаце. Бен Али је могао 23 године несметано да тренира страховладу – под условом да буде послушан и спречава исламисте.

Није неопходан „Викиликс“ да бисмо сазнали да је Вашингтон јако добро био упознат са корупцијом, непотизмом и недемократским начином владања. Барем половина економске елите је овако или онако била везана уз председника.

Онда је улица експлодирала. Председник, који је по балканској формули био хваљен као „гарант мира и стабилности“, покушао је да побегне у Француску, али тамо више није добродошао. Продали су га.

Као што је Америка пред исламском револуцијом 1979. ускратила азил свом великом пријатељу, шаху Рези Пахлавију. Као што се Вашингтон одрекао добрих услуга Норијеге, Садама или Милошевића.

Бен Али је сада у Саудијској Арабији, америчком савезнику који је чувао све до смрти 2003. диктатора Иди Амина Даду.

Победа туниске улице, намах названа „револуција јасмина”, одмах је добила ехо по арапском свету. Огласила се незапослена младеж од Амана преко Каира до Алжира.

Значај туниског удара је у његовом потенцијалу да се понови негде другде по арапском свету. Либерална опозиција је у свакој арапској земљи добила пример да је могуће оборити дуговечни режим и без уплитања исламиста. Нова арапска зора? Арапско пролеће?

Пре мање од годину дана у Алжиру сам био фасциниран гомилом незапослене младежи која нема никакву перспективу. У Алжиру који од нафте и гаса годишње има 150 милијарди долара. Недавно су се побунили због раста цена хране. Власт се тргла. Довољно да смири тензију, недовољно да реформише друштво.

Пре мање од два месеца у Египту сам био затечен чињеницом да се после толико година ништа суштински није променило. Ако не рачунам приходе од туризма.

Онда су, уз често помињање реформи, одржани општи избори који су показали да власт одустаје од намере да опозициону Муслиманску браћу ипак увуче у парламент и тако одржи илузију демократије.

Зато сада немојте брзати. Пре ће све ово што се догађа на Блиском истоку бити реплика 2005. Барем из два јака разлога.

Први: времешни Мубарак и Гадафи, остарели саудијски краљ Абдулах и његов млађани јордански имењак, сви они су научили да предобро контролишу војску и тајне службе.

Добро, рећи ће неко, тако је владао и Бен Али па видите шта му се догодило. Био је неопрезан, превише попустљив, закључиће председници, вође, краљеви, шеици и емири још на власти. Па ће, уз благослов Запада, појачати контролу.

Други: Запад није тако опседнут демократијом, просперитетом или људским правима да би се лако одрекао добрих услуга својих арапских послушника који репресијом обезбеђују ред, поредак и стабилност.

Бен Али није пазио, сложиће се сада Французи и Американци. И инсталирати новог провереног савезника. Неће ваљда Тунишани да одлучују. Пратите пример Туниса.

Владу националног јединства формирао је Мохамед Гануши, човек који је готово две деценије халалио свргнутом председнику. Шта је његов задатак? Да обезбеди транзицију. Да уз нешто хлеба и инвестиција осигура да Тунис остане ту где је.

Не значи да ће „револуција јасмина” проћи неопажено попут догађаја пре шест година. Савремена технологија омогућила је милионима Арапа да директно прате збивања у земљи која је колико до јуче словила за једну од најстабилнијих у њиховом свету.

Не верујем у „твитер револуцију“, али не потцењујем ефекте уличних протеста и самоспаљивања који су се из Туниса преселили у Алжир, Египат или Мауританију. Било је и демонстрација. Махом са истим поводом: незапослености, корупције, сиромаштва и скоком цена хране.

Аутократе имају комбиновани одговор. Појачавају контролу и намах одустају од непопуларних мера које ударају на хлеб или пиринач.Онима који немају нафту, знатно је теже, али и они су се зарад останка на власти одлучили да уведу разне субвенције.

Мирис „револуције јасмина” доспео је до носева политичара само када се прича о економији. Нико не помиње политичке реформе. Грчевита борба за власт се наставља док арапске аутократе и њихови западни савезници покушавају да трасирају пут ка нешто већим слободама за друштва којима су права предуго ускраћивана. Шансе за победу сиротиње и даље су неупоредиво мање.

Не верујем, зато, да ће оно што се догодило у Тунису постати лавина у којој ће нестати конзервативне монархије и аутократске републике. Може нешто више хлеба и нешто више демократије. Да се не би понављале ситуације које могу да буду ризичне и уведу исламисте у игру. Нешто, али не превише демократије.

Само они арапски лидери којима је и то „нешто“ много, треба да се тресу после Туниса. У супротном, остају ту где јесу.

Да би чували туђе, а не интересе својих народа. Да би волели Запад и мрзели Иран. Да би арапску улицу држали под контролом.