Операција – адаптација

Док се опет топлије облачимо пред новим налетом хладноће, донекле се уклапамо у главна збивања на међународној политичкој сцени. И она се, убрзано,прилагођавају реалности.

После две деценије великих промена – од пада Берлинског зида до „глобалног рата против тероризма” и финансијског лома –свет се прилагођава ситуацији у којој више не личи на себе. Безмало су се све власти, интернационалне организације па и грађани, нашли на истом послу: да подесе своје поступке према околностима за које, и кад су их прижељкивали или наслућивали, нису довољно припремљени.

И нама предстоји операција –адаптација. У Стразбуру је подржана тежња Србије ка континенталним интеграцијама, али је и затражено да поправи свој систем толико да може да постане кандидат за чланство у Европској унији. Испостављени захтеви су као за улазак у било који други клуб, где је приступ дозвољен само уз прихватање његових правила.

Наше позивање на специфичности неће помоћи: ниједна држава не може да се учлани ако су јој спорни подаци у легитимацији. Истовремено, захтеви из ЕУ подупиру давнашње, а још неостварене, жеље овдашњих грађана, на пример: да се битно побољша правосуђе, појача борба против корупције...

И самој ЕУ предстоје прилагођавања,већа од привикавања која има с нама сличнима, а учлањенима. Финансијске трауме појединих чланица као и неразрађеност институција заједничке политике, навеле су низ експерата да чак посумњају у њен и опстанак евра. Међу њима је и амерички нобеловац Пол Кругман који је студијом у „Њујорк тајмсу” указао и на значај достигнућа Европе. Она је, констатује, створила „вероватно најдостојанственије друштво у људској историји… које комбинује демократију, људска права и индивидуалну економску сигурност какву Америка није достигла”, па би неуспех ЕУ представљао и „трагедију за цео свет”.

И даље верујем да вреди бранити Европу која штити грађане а не територије, која се правном државом супротставља етничким расколима, истиче шпански филозоф Фернандо Саватер у лондонском „Гардијану”. Забрињава га, додаје, јачање група националиста који се залажу за „протекционизам према иностранству” а „екстремни либерализам на домаћем терену”, при чему испољавају „хулигански менталитет” који би да елиминише „све који нису наши”.

Потребно нам је „више, а не мање Европе”, указује коментатор „Шпигла”. Она је, наставља, више од трговинске зоне, јер је „најузорнији систем политичких вредности”, па својој Немачкој – за коју каже да и сада добро стоји јер се „одупрла неолиберализму” (САД и Британије) – поручује да ће јој, и ако плати више него други, улагање у опоравак Европе бити „инвестиција у праву ствар”.

Обједињена Европа је „права ствар” и зато што уситњена не би могла да одоли растућој тржишној конкуренцији „џинова”. Стога је с ванредном пажњом, и зебњом, пратила нове потезе, на вашингтонским разговорима Барака Обаме и Ху Ђинтаоа, економског повезивања Америке и Кине, у чему све више аналитичара назире могућност да, први пут у модерној историји, Стари континент остане изван главне глобалне игре.

Европа је, додуше, подуже увежбавала другоразредну улогу, под вођством Америке, али је у ново столеће ушла са амбицијом да уједињена учествује бар у деоби лидерства. По укупном бруто домаћем производу она и јесте на првом месту, док се њена политичка улога, с местимично недореченим усаглашавањима националних и наднационалних приоритета, доживљава као „недовољно дефинисана”.

На деликатна прилагођавања су приморани и актери актуелног стратешког дербија – Америка и Кина. Економски су се испреплетале као да су трговачко-финансијски сијамски близанци, док су им политички системи, плуралистичка демократија и „конфучијански комунизам”, изразито супротстављени. Пред обема су премијерни изазови. Америка треба да се привикне да у битном економском партнеру добија ривала за глобалну стратешку премоћ, а Кина – да се снађе на још неискушаном путу: прерастања земље у развоју од регионалне у глобалну силу.

Запад у целини први пут добија, изван себе, изразито јаку и разноврсну конкуренцију у надметању за светски примат. Осим Кине, утицај јачају и Русија, Индија, Бразил. Ова четворка се чак и уортачила као група БРИК (по иницијалима чланица) и залаже се за „мултиполарни свет” (с више центара одлучивања) што изражава и узајамним – разликама.

У току је, рекло би се, велико тумбање које би се могло назвати глобализација транзиције или транзиција глобализације. Односи снага и приоритета се убрзано мењају, повећавајући неизвесности. Ризике смањује чињеница да је сада, најзад, битније питање – ко ће с ким, а не  ко ће против кога.

У таквим околностима, најсигурније је, као у екологији, бити прилагођен околини. У нашем случају она је –Европа.