О „Викиликсу” ни речи

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Тајне службе Америке имају потребу, па на неки начин и обавезу, да своја блиндирана врата бар мало одшкрину јавности. Једна од најтајнијих – Национална безбедносна агенција (NationalSecurityAgency –NSA), којој се приписује да прислушкује и осматра не само Америку него и цео свет – да „усисава” и потом анализира све планетарне телефонске разговоре, интернет саобраћај, радио-везе – одабрала је за то занимљив начин.

Основала је (1993) музеј главног аспекта свог рада, који се стручно назива криптологија. У преводу: чување својих тајни и проваљивање туђих.

Музеј је на ободу активног војног комплекса Форт Мед, у држави Мериленд, 40-ак километара североисточно од Вашингтона. Музеј криптологије је отворен и за туристе, али тамо смо, захваљујући Центру за стране новинаре Стејт департмента, стигли у ВИП посету. Претходно смо детаљно брифовани шта се тамо сме, а шта не сме.

Можемо, током разгледања, да питамо и да снимамо шта год желимо, али да рачунамо с тим да што се тема питања буде више приближавала садашњости, мања ће вероватноћа бити да ћемо добити одговор. Архиве НСА су у овом моменту отворене само негде до – почетка Вијетнамског рата.

Има додуше и неких експоната из 90-их, али о томе нешто касније.

Што се тиче снимања споља, највеће „но-но” је уперити камеру у две зграде с фасадама од тамног стакла, на око 300-400 метара од здања Музеја. Пошто су поред црних зграда и неке са обичним фасадама, прва асоцијација је – тајни агент који ставио наочаре за сунце да би сакрио лице.

Кад сам се вратио кући и зачепркао по интернету, од прве сам нашао оно што сам тражио. „Википедија”, уз своју одредницу о НСА, објављује и детаљну фотографију (снимљену из ваздуха) баш за фотографисање забрањених зграда НСА.

Али пропис је пропис. Упозорени смо и да, ако само покажемо намеру да то снимимо (као и људе који се около врзмају, а претходно се, пошто их питамо, уверимо да раде за владу) – да ће се истог момента поред нас створити агенти обезбеђења. Избрисаће меморију камера, а може се догодити и да посету истог момента завршимо, што би, предочено је, била најмања могућа непријатност.

Домаћин нам је Патрик Видн, запослен у НСА од 1987, на разним пословима, а сада кустос Музеја криптологије. И он нас упозорава на правила понашања (уз напомену да њега можемо да фотографишемо), пре него што почне причу о томе како је кроз историју вршена крађа и прекрађа тајни.

Главна прича је о вероватно најчувенијој машини за криптовање – претварање разумљивог у неразумљиво – и главном симболу заблуде да је тајне могуће сачувати. О немачкој „Енигми”.

Изложено је неколико примерака ове електромеханичке направе, не веће од некадашње канцеларијске писаће машине, али за разлику од овог експоната у другим музејима, где су иза витрина с дебелим стаклима, овде посетилац чак с два примерка „Енигме” може и да се поигра.

Првобитно је направљена да буде комерцијални производ – да банкарима и другом бизнису омогући поверљиво комуницирање преко тридесетих година прошлог века доста коришћених радио-таласа. Али пошто је и дословно била скупа „као кућа”, произвођач би, да га није реквирирала Хитлерова ратна машина, банкротирао.

Пошто је производила фантастичну цифру криптокомбинација – отприлике колико у свемиру има звезда – Вермахт је био уверен да су његове комуникације непробојне. У то су веровали и ратни историчари све до 1974, док Британци нису званично обелоданили да су савезници ипак успели да провале највећу Хитлерову тајну.

Како је то учињено посебна је и дуга прича, мада се све своди на мото који је на истакнутом месту и у овом музеју: „Једина тајна је она која никад није изговорена”. Речит је још један: „Машине могу да буду савршене, али људи нису”.

Патрик Видн нам потом занимљиво прича историју успеха (и неуспеха) у проваљивању тајни у пацифичком рату с Јапаном, залазимо потом у просторије у којима су експонати из времена Хладног рата, осматрачки сателити и суперкомпјутери.

Изложена је и као орман велика машина која је у стању да обави 65 милијарди математичких операција у секунди, што је добар приручни алат за проваљивање шифара, коришћен током 90-их. Па ипак је у Музеју, јер приближну снагу данас има и сваки бољи лаптоп.

Миц по миц, приближили смо се нашем времену. Једно питање је стално висило у ваздуху, али није изговорено.

О „Викиликсу” и, по количини информација, највећој провали у историји тајни једне државе, и то оне највеће и најмоћније, Америке – ни речи.

Да је то питање постављено, Патрик Видн би одмах заћутао. Поред њега је све време, као дискретни надзорник, био човек за односе с јавношћу НСА.

Мало је вероватно да ће и за пола века афера „Викиликс” наћи места у Музеју криптологије. За разлику од свих његових експоната који показују важност и улогу проваљивања и чувања тајни у ратовима (врућим и хладним подједнако), ова провала је мирнодопска. Штету Америци није нанела нека непријатељска сила, већ један њен војник и једна медијска организација која апсолутизује транспарентност.

Зато би разговор о „Викиликсу” био нешто слично окретању камере ка црним зградама с друге стране аутопута. Апсолутни табу.

Али, зар и „Википедија” са сликом седишта НСА није показала да су, у добу интернета, и табуи кварљива роба.