O „Vikiliksu” ni reči

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Tajne službe Amerike imaju potrebu, pa na neki način i obavezu, da svoja blindirana vrata bar malo odškrinu javnosti. Jedna od najtajnijih – Nacionalna bezbednosna agencija (NationalSecurityAgency –NSA), kojoj se pripisuje da prisluškuje i osmatra ne samo Ameriku nego i ceo svet – da „usisava” i potom analizira sve planetarne telefonske razgovore, internet saobraćaj, radio-veze – odabrala je za to zanimljiv način.

Osnovala je (1993) muzej glavnog aspekta svog rada, koji se stručno naziva kriptologija. U prevodu: čuvanje svojih tajni i provaljivanje tuđih.

Muzej je na obodu aktivnog vojnog kompleksa Fort Med, u državi Merilend, 40-ak kilometara severoistočno od Vašingtona. Muzej kriptologije je otvoren i za turiste, ali tamo smo, zahvaljujući Centru za strane novinare Stejt departmenta, stigli u VIP posetu. Prethodno smo detaljno brifovani šta se tamo sme, a šta ne sme.

Možemo, tokom razgledanja, da pitamo i da snimamo šta god želimo, ali da računamo s tim da što se tema pitanja bude više približavala sadašnjosti, manja će verovatnoća biti da ćemo dobiti odgovor. Arhive NSA su u ovom momentu otvorene samo negde do – početka Vijetnamskog rata.

Ima doduše i nekih eksponata iz 90-ih, ali o tome nešto kasnije.

Što se tiče snimanja spolja, najveće „no-no” je uperiti kameru u dve zgrade s fasadama od tamnog stakla, na oko 300-400 metara od zdanja Muzeja. Pošto su pored crnih zgrada i neke sa običnim fasadama, prva asocijacija je – tajni agent koji stavio naočare za sunce da bi sakrio lice.

Kad sam se vratio kući i začeprkao po internetu, od prve sam našao ono što sam tražio. „Vikipedija”, uz svoju odrednicu o NSA, objavljuje i detaljnu fotografiju (snimljenu iz vazduha) baš za fotografisanje zabranjenih zgrada NSA.

Ali propis je propis. Upozoreni smo i da, ako samo pokažemo nameru da to snimimo (kao i ljude koji se okolo vrzmaju, a prethodno se, pošto ih pitamo, uverimo da rade za vladu) – da će se istog momenta pored nas stvoriti agenti obezbeđenja. Izbrisaće memoriju kamera, a može se dogoditi i da posetu istog momenta završimo, što bi, predočeno je, bila najmanja moguća neprijatnost.

Domaćin nam je Patrik Vidn, zaposlen u NSA od 1987, na raznim poslovima, a sada kustos Muzeja kriptologije. I on nas upozorava na pravila ponašanja (uz napomenu da njega možemo da fotografišemo), pre nego što počne priču o tome kako je kroz istoriju vršena krađa i prekrađa tajni.

Glavna priča je o verovatno najčuvenijoj mašini za kriptovanje – pretvaranje razumljivog u nerazumljivo – i glavnom simbolu zablude da je tajne moguće sačuvati. O nemačkoj „Enigmi”.

Izloženo je nekoliko primeraka ove elektromehaničke naprave, ne veće od nekadašnje kancelarijske pisaće mašine, ali za razliku od ovog eksponata u drugim muzejima, gde su iza vitrina s debelim staklima, ovde posetilac čak s dva primerka „Enigme” može i da se poigra.

Prvobitno je napravljena da bude komercijalni proizvod – da bankarima i drugom biznisu omogući poverljivo komuniciranje preko tridesetih godina prošlog veka dosta korišćenih radio-talasa. Ali pošto je i doslovno bila skupa „kao kuća”, proizvođač bi, da ga nije rekvirirala Hitlerova ratna mašina, bankrotirao.

Pošto je proizvodila fantastičnu cifru kriptokombinacija – otprilike koliko u svemiru ima zvezda – Vermaht je bio uveren da su njegove komunikacije neprobojne. U to su verovali i ratni istoričari sve do 1974, dok Britanci nisu zvanično obelodanili da su saveznici ipak uspeli da provale najveću Hitlerovu tajnu.

Kako je to učinjeno posebna je i duga priča, mada se sve svodi na moto koji je na istaknutom mestu i u ovom muzeju: „Jedina tajna je ona koja nikad nije izgovorena”. Rečit je još jedan: „Mašine mogu da budu savršene, ali ljudi nisu”.

Patrik Vidn nam potom zanimljivo priča istoriju uspeha (i neuspeha) u provaljivanju tajni u pacifičkom ratu s Japanom, zalazimo potom u prostorije u kojima su eksponati iz vremena Hladnog rata, osmatrački sateliti i superkompjuteri.

Izložena je i kao orman velika mašina koja je u stanju da obavi 65 milijardi matematičkih operacija u sekundi, što je dobar priručni alat za provaljivanje šifara, korišćen tokom 90-ih. Pa ipak je u Muzeju, jer približnu snagu danas ima i svaki bolji laptop.

Mic po mic, približili smo se našem vremenu. Jedno pitanje je stalno visilo u vazduhu, ali nije izgovoreno.

O „Vikiliksu” i, po količini informacija, najvećoj provali u istoriji tajni jedne države, i to one najveće i najmoćnije, Amerike – ni reči.

Da je to pitanje postavljeno, Patrik Vidn bi odmah zaćutao. Pored njega je sve vreme, kao diskretni nadzornik, bio čovek za odnose s javnošću NSA.

Malo je verovatno da će i za pola veka afera „Vikiliks” naći mesta u Muzeju kriptologije. Za razliku od svih njegovih eksponata koji pokazuju važnost i ulogu provaljivanja i čuvanja tajni u ratovima (vrućim i hladnim podjednako), ova provala je mirnodopska. Štetu Americi nije nanela neka neprijateljska sila, već jedan njen vojnik i jedna medijska organizacija koja apsolutizuje transparentnost.

Zato bi razgovor o „Vikiliksu” bio nešto slično okretanju kamere ka crnim zgradama s druge strane autoputa. Apsolutni tabu.

Ali, zar i „Vikipedija” sa slikom sedišta NSA nije pokazala da su, u dobu interneta, i tabui kvarljiva roba.