Добра и лоша крвопролића

Људска способност да масовне злочине игнорише или их озлогласи, у зависности од тога да ли их чинимо ми или их чине наши непријатељи, приметна је и данас, као и било када у историји.

Ово је једaн од закључaка професора Едварда С. Хермана и новинара Дејвида Питерсона из њихове књиге ,,Политика геноцида”, недавно преведене на српски језик, само неколико месеци пошто је објављена у САД. Предговор за ову књигу написао је један од најугледнијих светских интелектуалаца Ноам Чомски.

Превод књиге ,,Политика геноцида” на српски објавило је издавачко предузеће ,,Весна Инфо” из Београда.

Гласовити критичари америчког (и сваког другог) концепта империјалне моћи, Чомски и Херман су већ деценијама у средишту интелектуалног, моралног и политичког отпора таквој политици која се успешно ослања управо на интелектуалце и најутицајније медије, а у свету на клијентистичке режиме и локалне управљаче који су инструмент њеног ширења.

Све шири круг нових генерација критичких интелектуалаца у САД и свету, под непосредним утицајем Чомског, уз ослонац на модерне технологије каква је Интернет, испитује и однос америчке империјалне моћи према геноциду и ратним злочинима. Подвргавајући оштрој и документованој критици селективно, манипулативно и неморално поступање те моћи у производњи неистина, недоказивих тврдњи и доказивих неистина у ,,политици геноцида”, доказујући да је води естаблишмент САД, помогнут интелектуалцима, медијима и клијентима са свих континената.

У ову политику су укључени огромни ресурси, а њена пропагандна реторика вуче репове из времена Хладног рата, што је и омогућило, према Херману и Питерсону, ,,рутинску демонизацију било које мете америчке владе и широко распрострањено веровање ове земље у сопствену ’изузетност’, моралну супериорност и потпуни имунитет од међународног права”.

Паралелно је створен ,,скоро неограничен капацитет медија и интелектуалне елите, као и широке јавности, да прогутају све што подржава Америка – тероризам, агресију, злочине против човечности, па чак и геноцид”.

Раних седамдесетих прошлог века, Чомски и Херман су утврдили као ,,очигледно доказиво” да су се амерички званичници, уз помоћ медија и интелектуалаца блиских власти, ангажовали и у ,,управљању злочинима”, односно у ,,политици геноцида”, која преко ,,пропаганде скреће пажњу са насиља које организује и одобрава Америка на насиље њених непријатеља”.

Из свега тога израстао је застрашујући модел према коме ,,постоје добра и лоша крвопролића – она која се могу игнорисати и она на која се треба са згражавањем усредсредити”.

Зато су аутори студије ,,Политика геноцида” дефинисали делом иронично осенчену поделу крвопролића на конструктивна, бенигна и зликовачка, при чему је поткатегорија ових трећих митско крвопролиће.

Подела је заснована на испитаним чињеницама које сведоче о томе како америчка влада и медији процењују крвопролића, зависно од тога ко је одговоран за њихово извршење.

„Конструктивна крвопролића” (укључујући ординарне ратне злочине и геноцид) масовни су злочини чији су починиоци ,,америчка влада и режими који је заступају”, односно клијенти САД на разним странама света. Конструктивна крвопролића нису предмет западне хуманитарне бриге, то су злочини ван домашаја ,,међународног права”, а медији и јавност их прећуткују (анализирано пре свега на случају Ирака).

У низу примера „зликовачких крвопролића” двојица аутора су анализирали и рат у Босни и Херцеговини. Према овој врсти крвопролића, интелектуалци и медији, следећи пропагандне потребе западног естаблишмента, исказују велику пажњу и емотивност. При томе усмеравају своје енергије у градњу глобалне, а нетачне слике, да је нека од демонизованих страна у ратном сукобу починила ,,геноцид”. Разуме се да је то страна коју САД виде као препреку остварењу својих циљева.

Пошто су током разарања СФР Југославије САД, Немачка, НАТО и Европска унија стали уз оне који су тражили одвајање од јединствене федералне државе, а ,,сви су били против националне групе Срба која је најдуже истрајавала на очувању Југославије”, западни блок се ,,чврсто сврстао иза Хрвата и Словенаца, а онда босанских муслимана и, најзад, косовских Албанаца”, а против ,,демонизваних Срба”. Зато су током рата у БиХ за етничко чишћење и етничко убијање изрази ,,масакр” и ,,геноцид” били ,,брзо примењени на ратне операције Срба”, констатују двојица америчких аутора.

У „бенигна крвопролића”, уз друге примере широм света, они су сврстали и хрватску операцију ,,Олуја” 1995, као ,,најчистији случај намерног и масовног етничког чишћења који се може наћи”.

Али, пошто је ,,Олуја” решила ,,хрватски проблем са Србима и уживала америчку подршку, она је била незанимљива и није третирана ни као масакр ни као геноцид”.

Као једини пример „митског крвопролића”, измишљеног злочина, аутори су анализирали Рачак, тај ,,масакр” који је ,,одлично послужио америчким и НАТО планерима за бомбардовање Савезне Републике Југославије”.

,,Ако је Рачак измишљени злочин, као што верујемо, онда је рат који је на тај начин продат свету заснован на лажи, а свака идеја да је тај рат био у циљу достизања правде мора се довести у питање, ако ништа друго, онда само због те чињенице”, констатују Херман и Питерсон.

Пошто из њихове визуре ствари са злочинима геноцида стоје тако како стоје, пошто се злочини именују као ,,геноцид” зависно од тога да ли су жртве, без обзира на њихов број, ,,вредне” или ,,нису вредне” са становишта америчког империјалног интереса, Чомски у предговору ове књиге закључује да би ,,најчасније било” да се израз ,,геноцид” до даљег ,,изостави из речника док не дође дан, ако икада дође, када искреност и поштење буду ’нарастајућа норма’.”

У прилог тој идеји, Чомски с правом наводи да је због учестале примене ове речи у последњим деценијама, њена тренутна употреба ,,увреда сећања на жртве нациста”.