Превелике амбиције

Текст представе „Из јуначког живота грађанства” редитељке Иве Милошевић чине три комада из истоименог циклуса Карла Штернхајма – „Гаће”, „Сноб” и „1913.” (написани су између 1911. и 1922. године). То су изузетно сатирични прикази грчевитих борби за освајањем и задржавањем финансијске моћи, као и понижавајуће малограђанштине, снобизма и конформизма, који прате немилосрдна пентрања по друштвеној лествици. Због трагикомичног претеривања у исцртавању ликова и радње, наглашавању апсурда њихове баналности као и оштрог раскида са прашњавим детаљима натурализма, ови текстови су формално блиски експресионизму. А због свевремености тема којима се они баве, односно актуелности критике друштвених феномена које је Штернхајм бацио под лупу, на значењском плану они су и данас сасвим препознатљиви и значајни. Но, избор да се раде ова три Штернхајмова комада заједно, као трилогија, прилично је проблематичан, о чему ћемо касније.

Редитељка Ива Милошевић је пронашла одговарајући, стилизован, поетичан и врло суптилан начин да изрази суштину Штернхајмовог субверзивно духовитог погледа на свет. Ликови и радња представе су смештени у једно елегантно окружење, углађено и уређено на површини, али суштински хладно, безлично, мртвачко (сценограф Горчин Стојановић). Тако се одмах, на визуалном плану, одређују битна значења представе – дијалектика супротности, тензија између лица и наличја живота, расцеп који води до илузорних замена вредности и есенцијалног обезвређивања људског постојања.  

Игру глумаца базично карактерише театралност, извештаченост покрета, крутост и претеривање у наглашавању особина ликова – од похотности (Лујза и Теобалд Маске), преко ароганције и снобизма (Кристијан Маске и други), до стидљивости и скромности (Бењамин Манделштам). Драган Мићановић, Јелена Ђокић, Предраг Ејдус, Нада Шаргин, Рада Ђуричин, Анђелика Симић, Марко Баћовић, Никола Вујовић, Маринко Маџгаљ и Бојан Лазаров играју различите ликове, мењају стилове глуме, понекада врло драстично, до непрепознатљивости. На пример, у првом делу трилогије, Драган Мићановић одсечно и неприродно, са неком механичком хистеријом, игра Теобалда Маскеа, глупавог и похотног примитивца; у другом делу он обликује Кристијана Маскеа врло уздржано, у складу са претензијама лика да ускочи у блазирано друштво високе класе; у трећој драми Мићановић поново игра крајње извештачено, ефектно обликујући лик размаженог клипана Филипа Ернста. Ове бројне метаморфозе у игри и преовлађујући маниризам имају јасна значења – театралност убедљиво наглашава бедну дволичност ликова. У пукотинама друштвених маски актера преливају се лаж, лицемерје и тужна опседнутост пролазним материјалним моћима које на овај или онај начин нестају, остављујући актере празне, истрошене, офуцане.

Са друге стране, насупрот бројним квалитетима представе „Из јуначког живота грађанства”, она има озбиљан драматуршки проблем. На почетку текста навели смо да је избор да се раде три Штернхајмова комада заједно, у једној представи, дискутабилан – то је превише амбициозан подухват, превелики залогај који се гута са огромним тешкоћама. Упркос квалитетима појединачних текстова, прецизној и стрпљивој игри глумаца, доследној режији, практичном концепту сценског простора, ненаметљиво функционалним костимима (Лео Кулаш), пажња публике се током трочасовног трајања представе доста расипа. Већ у другом делу постаје напорно пратити је, што постепено доводи до кључног утиска о њеној неоправданој гломазности и преамбициозности. Мислимо да би резултат био много бољи да је изабран један од ових текстова и да је самостално постављен на сцену. Извођење три Штернхајмова комада, у једном пакету, намеће, на жалост, закључак о неоствареним амбицијама и пропуштеним шансама за стварање једне вредније, сажетије и фокусираније представе.