Prevelike ambicije

Tekst predstave „Iz junačkog života građanstva” rediteljke Ive Milošević čine tri komada iz istoimenog ciklusa Karla Šternhajma – „Gaće”, „Snob” i „1913.” (napisani su između 1911. i 1922. godine). To su izuzetno satirični prikazi grčevitih borbi za osvajanjem i zadržavanjem finansijske moći, kao i ponižavajuće malograđanštine, snobizma i konformizma, koji prate nemilosrdna pentranja po društvenoj lestvici. Zbog tragikomičnog preterivanja u iscrtavanju likova i radnje, naglašavanju apsurda njihove banalnosti kao i oštrog raskida sa prašnjavim detaljima naturalizma, ovi tekstovi su formalno bliski ekspresionizmu. A zbog svevremenosti tema kojima se oni bave, odnosno aktuelnosti kritike društvenih fenomena koje je Šternhajm bacio pod lupu, na značenjskom planu oni su i danas sasvim prepoznatljivi i značajni. No, izbor da se rade ova tri Šternhajmova komada zajedno, kao trilogija, prilično je problematičan, o čemu ćemo kasnije.

Rediteljka Iva Milošević je pronašla odgovarajući, stilizovan, poetičan i vrlo suptilan način da izrazi suštinu Šternhajmovog subverzivno duhovitog pogleda na svet. Likovi i radnja predstave su smešteni u jedno elegantno okruženje, uglađeno i uređeno na površini, ali suštinski hladno, bezlično, mrtvačko (scenograf Gorčin Stojanović). Tako se odmah, na vizualnom planu, određuju bitna značenja predstave – dijalektika suprotnosti, tenzija između lica i naličja života, rascep koji vodi do iluzornih zamena vrednosti i esencijalnog obezvređivanja ljudskog postojanja.  

Igru glumaca bazično karakteriše teatralnost, izveštačenost pokreta, krutost i preterivanje u naglašavanju osobina likova – od pohotnosti (Lujza i Teobald Maske), preko arogancije i snobizma (Kristijan Maske i drugi), do stidljivosti i skromnosti (Benjamin Mandelštam). Dragan Mićanović, Jelena Đokić, Predrag Ejdus, Nada Šargin, Rada Đuričin, Anđelika Simić, Marko Baćović, Nikola Vujović, Marinko Madžgalj i Bojan Lazarov igraju različite likove, menjaju stilove glume, ponekada vrlo drastično, do neprepoznatljivosti. Na primer, u prvom delu trilogije, Dragan Mićanović odsečno i neprirodno, sa nekom mehaničkom histerijom, igra Teobalda Maskea, glupavog i pohotnog primitivca; u drugom delu on oblikuje Kristijana Maskea vrlo uzdržano, u skladu sa pretenzijama lika da uskoči u blazirano društvo visoke klase; u trećoj drami Mićanović ponovo igra krajnje izveštačeno, efektno oblikujući lik razmaženog klipana Filipa Ernsta. Ove brojne metamorfoze u igri i preovlađujući manirizam imaju jasna značenja – teatralnost ubedljivo naglašava bednu dvoličnost likova. U pukotinama društvenih maski aktera prelivaju se laž, licemerje i tužna opsednutost prolaznim materijalnim moćima koje na ovaj ili onaj način nestaju, ostavljujući aktere prazne, istrošene, ofucane.

Sa druge strane, nasuprot brojnim kvalitetima predstave „Iz junačkog života građanstva”, ona ima ozbiljan dramaturški problem. Na početku teksta naveli smo da je izbor da se rade tri Šternhajmova komada zajedno, u jednoj predstavi, diskutabilan – to je previše ambiciozan poduhvat, preveliki zalogaj koji se guta sa ogromnim teškoćama. Uprkos kvalitetima pojedinačnih tekstova, preciznoj i strpljivoj igri glumaca, doslednoj režiji, praktičnom konceptu scenskog prostora, nenametljivo funkcionalnim kostimima (Leo Kulaš), pažnja publike se tokom tročasovnog trajanja predstave dosta rasipa. Već u drugom delu postaje naporno pratiti je, što postepeno dovodi do ključnog utiska o njenoj neopravdanoj glomaznosti i preambicioznosti. Mislimo da bi rezultat bio mnogo bolji da je izabran jedan od ovih tekstova i da je samostalno postavljen na scenu. Izvođenje tri Šternhajmova komada, u jednom paketu, nameće, na žalost, zaključak o neostvarenim ambicijama i propuštenim šansama za stvaranje jedne vrednije, sažetije i fokusiranije predstave.