Лекарске санкције

Писмо једног италијанског доктора да наши лекари, онколози, зато што Младић и Караџић још не седе у Хагу, немају право да буду домаћини наредне Европске школе за онкологију и да размене искуства са страним колегама упадљиво подсећа на добро знану реторику чиновника са запада из доба санкција када је политика светских моћника, циљајући један режим, углавном погађала обичне људе.
Било је то време када није смео да се достави кисеоник за рад инкубатора који би бањалучким бебама спасао живот. Ниједна од 13 несрећних беба више није жива. Време када наш народ није имао право да направи вакцину против грипа, јер је у доба санкција прекинута сарадња са Светском здравственом организацијом, па су нам били ускраћени сојеви вируса за вакцине. Ипак, у женској торбици прошверцовани су из Букурешта сојеви од којих се праве вакцине, па су вакцине направљене, а наши грађани ипак су те јесени били вакцинисани.

Да ли је сада опет као оружје изабран напад на најосетљивије, на оболеле од рака, односно на лекаре као њихове заступнике? Какве они везе имају са најтраженијим хашким оптуженицима?

Зашто италијанским банкама у Београду и Србији, "Бенетону" или осталим италијанским фирмама, које су закупиле најексклузивније локације и овде продају своје производе, није пало на памет да свој посао – банкарства или трговине – услове чињеницом да ли су хашки оптуженици још на слободи. Људи само раде свој посао. Зашто онда некоме смета што су и наши лекари хтели само раде свој посао, да чују шта је ново у лечењу оболелих жена од рака дојке и грлића материце и да својим новостеченим знањем помогну оним несрећницама које немају ама баш никакве везе са Младићем и Караџићем. Лекарима је посао да лече болесне, а не да јуре одбегле генерале.

Како је једном лекару из маленог италијанског града Павије, др Алберту Кости, и још мање клинике у којој је он само шеф одељења за рак дојке, онда ипак пало на памет да српским колегама електронском поштом пошаље обавештење које значи само политизацију струке и нецивилизацијски потез, а све то само неколико месеци пошто је влада његове земље одлучила да олакша одобравање виза одређеним категоријама становништва.

Министар здравља у оставци, професор др Томица Милосављевић добро је приметио, а све неверујући, да се тако нешто догађа, да би овде могла бити реч о лобирању. Наравно, непринципијелном по нас,

а ко зна какав је интерес имао онај доктор који је смислио ову уцену. При томе, треба знати да је та Европска школа онкологије само мали део великог удружења, а, с друге стране, подршку смо добили од Светске здравствене организације указивањем поверења да баш у Београду наредног септембра буде одржано Регионално заседање СЗО уз учешће чак 54 стране делегације.