ТАТАРСКА АСИМЕТРИЈА

Руски Савет Федерације одбио је у фебруару један споразум који је претходно прихватила Дума. Ипак, чудо (уколико га има) није у тој, колико је оно у једној другој појединости – да је ово први пут да горњи дом парламента одбацује важан документ на коме је потпис Путина.

"Инкриминисани" споразум тиче се поделе власти између република и федералног центра, у овом случају Татарстана и Русије. Уговор Москве и Казања парафирали су (октобра 2005.) и шеф Кремља и председник Татара Минтимер Шајмијев. Међутим, Савет Федерације се боји да би споразум о подели власти могао бити "опасан политички преседан" другим федералним јединицама.

Споразум с Татарима потписан је 1994, као досад јединствени пример руског "асиметричног федерализма". Реч је о систему различитих односа Русије с приближно четрдесет њених субјеката, али ни једним са аутономијом какву ужива Казањ. Најупечатљивији израз његовог максимално високог статусног вибрирања свакако је прво то – што уопште има право да односе с центром регулише уговором, уз рок од десет година.

Шампион овог максималног "федерирања" унутар федерације јесте председник Шајмијев (70) – најпопуларнији политичар међу Татарима, али и један од десет најпопуларнијих у Русији, утицајан у централној Азији и угледан међу Арапима на Блиском истоку. Свака од тих средина шармирана је понеком од Шајмијевих државничких врлина. Руси га цене јер је његовом вештом руком подвргнут контроли и скренут у легалност татарски сецесионизам. Код Татара, Шајмијев је угледан јер је баш он издејствовао републику (имали су аутономну покрајину). А у централној Азији и међу Арапима, лидер Татара афирмисао се радом за општу ствар муслиманства.

Краљ Фејсал одао му је признање "за службу исламу", објаснивши то упорним напорима Шајмијева да оживи исламску културу, исламско учење и вредности.

Председник Татарстана је с Кремљом из времена када је изгледало да ће Русија пуцати по свим међуетничким шавовима. Татари су први почели отпор неруског живља руски обојеном централизму (1987!), захтевом да им СССР омогући повратак на Крим, одакле су расељени силом, у Узбекистан и југозападни Сибир.

Ипак, у години у којој се Чеченија с Дудајевом обрела на колосеку за рат, Татари су изабрали мир. Заслугом Шајмијева. Он је заступао став да се права освајају политиком. Процењивао је. Знао је када се, у односима с Москвом, може тражити – а када, напротив, треба пружити руку и без устезања уступити. Врло добро је разумео руски тренутак с Путином, и кризу Русије, која овога наводи да подсеца власт региона у корист "вертикале власти" центра.

Запад је Кремљ подвргао критикама, а Шајмијев је и тада сарађивао. Разумео је да Казањ сада мора дати, макар и без воље. Његов обновљени споразум, тај који је код Мироновљевих "лордова" доживео фијаско, већ је био "растерећен" чак и најблажих алузија на "сувереност", мада је углед Шајмијева код куће спасен – продуженим правом Татара да једини имају с Русима споразум о односима.

Ако мало ко може да верује да један дом руског парламента сада озбиљно баца рукавицу Путину, онда искрсава питање ко поткопава татарског председника? И из којих разлога?

Путин му је пружио сатисфакцију. Јавно га је замолио да, пре две године, још једном продужи мандат, због деликатности руске стабилизације. Јануара је путовао у Казањ и уручио Шајмијеву високо одликовање. Потом га је укључио у тим и пошао да симболиком посета Арапима који су с Вашингтоном обележи политички повратак Москве на Блиски исток.