TATARSKA ASIMETRIJA

Ruski Savet Federacije odbio je u februaru jedan sporazum koji je prethodno prihvatila Duma. Ipak, čudo (ukoliko ga ima) nije u toj, koliko je ono u jednoj drugoj pojedinosti – da je ovo prvi put da gornji dom parlamenta odbacuje važan dokument na kome je potpis Putina.

"Inkriminisani" sporazum tiče se podele vlasti između republika i federalnog centra, u ovom slučaju Tatarstana i Rusije. Ugovor Moskve i Kazanja parafirali su (oktobra 2005.) i šef Kremlja i predsednik Tatara Mintimer Šajmijev. Međutim, Savet Federacije se boji da bi sporazum o podeli vlasti mogao biti "opasan politički presedan" drugim federalnim jedinicama.

Sporazum s Tatarima potpisan je 1994, kao dosad jedinstveni primer ruskog "asimetričnog federalizma". Reč je o sistemu različitih odnosa Rusije s približno četrdeset njenih subjekata, ali ni jednim sa autonomijom kakvu uživa Kazanj. Najupečatljiviji izraz njegovog maksimalno visokog statusnog vibriranja svakako je prvo to – što uopšte ima pravo da odnose s centrom reguliše ugovorom, uz rok od deset godina.

Šampion ovog maksimalnog "federiranja" unutar federacije jeste predsednik Šajmijev (70) – najpopularniji političar među Tatarima, ali i jedan od deset najpopularnijih u Rusiji, uticajan u centralnoj Aziji i ugledan među Arapima na Bliskom istoku. Svaka od tih sredina šarmirana je ponekom od Šajmijevih državničkih vrlina. Rusi ga cene jer je njegovom veštom rukom podvrgnut kontroli i skrenut u legalnost tatarski secesionizam. Kod Tatara, Šajmijev je ugledan jer je baš on izdejstvovao republiku (imali su autonomnu pokrajinu). A u centralnoj Aziji i među Arapima, lider Tatara afirmisao se radom za opštu stvar muslimanstva.

Kralj Fejsal odao mu je priznanje "za službu islamu", objasnivši to upornim naporima Šajmijeva da oživi islamsku kulturu, islamsko učenje i vrednosti.

Predsednik Tatarstana je s Kremljom iz vremena kada je izgledalo da će Rusija pucati po svim međuetničkim šavovima. Tatari su prvi počeli otpor neruskog življa ruski obojenom centralizmu (1987!), zahtevom da im SSSR omogući povratak na Krim, odakle su raseljeni silom, u Uzbekistan i jugozapadni Sibir.

Ipak, u godini u kojoj se Čečenija s Dudajevom obrela na koloseku za rat, Tatari su izabrali mir. Zaslugom Šajmijeva. On je zastupao stav da se prava osvajaju politikom. Procenjivao je. Znao je kada se, u odnosima s Moskvom, može tražiti – a kada, naprotiv, treba pružiti ruku i bez ustezanja ustupiti. Vrlo dobro je razumeo ruski trenutak s Putinom, i krizu Rusije, koja ovoga navodi da podseca vlast regiona u korist "vertikale vlasti" centra.

Zapad je Kremlj podvrgao kritikama, a Šajmijev je i tada sarađivao. Razumeo je da Kazanj sada mora dati, makar i bez volje. Njegov obnovljeni sporazum, taj koji je kod Mironovljevih "lordova" doživeo fijasko, već je bio "rasterećen" čak i najblažih aluzija na "suverenost", mada je ugled Šajmijeva kod kuće spasen – produženim pravom Tatara da jedini imaju s Rusima sporazum o odnosima.

Ako malo ko može da veruje da jedan dom ruskog parlamenta sada ozbiljno baca rukavicu Putinu, onda iskrsava pitanje ko potkopava tatarskog predsednika? I iz kojih razloga?

Putin mu je pružio satisfakciju. Javno ga je zamolio da, pre dve godine, još jednom produži mandat, zbog delikatnosti ruske stabilizacije. Januara je putovao u Kazanj i uručio Šajmijevu visoko odlikovanje. Potom ga je uključio u tim i pošao da simbolikom poseta Arapima koji su s Vašingtonom obeleži politički povratak Moskve na Bliski istok.