Учити од успешних

Неспорно је да је за смишљање добре реформе потребна „отвореност духа”. Али многа искуства, укључујући наше, показују да је смишљање реформе једна мука а њено спровођење хиљаду мука. Питање је шта је чинилац успешности у спровођењу реформе произишле из „отворености духа”?

Одговор сам покушао да нађем на лицу места: приликом боравка у Кини имао сам прилике да чујем објашњења низа сјајних кинеских економиста, за које у економској науци нема тајне. Али како кинеска пословица каже: „Боље је једном видети, него сто пута чути”. Усуђујем се да признам да сам о томе зашто је успела кинеска реформа више научио од једног чистача улице, једне редарке на аеродрому у Шангају и једне побожне даме у Суџоу него од свих економиста.

У Шангају сам одсео у модерном хотелу са више од 30 спратова. Мој сапутник Владимир Гречић, као демограф, повео ме је истог дана увече да ми покаже како се понаша маса људи на улицама Шангаја. Било је уистину задивљујуће како се креће мноштво људи, бицикала и аутомобила без саобраћајаца, а да нема сударања ни пешака, ни бициклиста нити аутомобилиста. Као да овим големим мноштвом управља нека невидљива рука.

Бавећи се економијом Кине, ја сам већу пажњу посветио раду појединаца. Тражио сам одговор на питање: Шта је било одлучујуће за успешност реформе – „отвореност духа” твораца реформе или припремљеност кинеског народа за индустријски рад? У ту сврху, већ првог јутра рано сам изишао на улицу.

На почетку улице угледао сам једног чистача с колицима, метлом и штапом са металним врхом за хватање лишћа опалог с дрвореда платана. Почео је да га скупља од почетка улице. Није изостављао ниједан. Да не би приметио да га посматрам, понео сам проспект хотела правећи се да га читам. Знао сам да није учтиво читати улицом. Али више сам волео да ме чистач сматра неваспитаним него уходом. А уходио сам га да видим како обавља свој посао. Радио је упадљиво предано. Кад је дошао до краја дрвореда, усправио се и погледао низ улицу. Пун самопоуздања и задовољства, као неко ко је обавио важан посао. Чим је уочио да је неки нови лист пао на плочник, пожурио је да га склони. Био сам радознао да га видим изблиза. Све на њему беспрекорно уредно. Кад сам боље загледао, видео сам да му је радно одело крпљено, али с велемајсторском вештином као колаж с уметничким штоповањем. Очигледно је био сиромашак. Али сиромашак који држи до себе и до свога посла.

Сутрадан смо кренули на големи аеродром у Шангају. Пратилац нас уводи у блиставу просторију, у савршеном реду, без иједног папирића или опушка на поду, са столицама поређаним под конац. „Ово је чекаоница.” Приђе једна врло млада жена. Одевена у беспрекорну нову униформу светлоплаве боје са шапком на глави. Помислио сам да је војно лице или лице из службе обезбеђења. Гледала је унаоколо и кретала се самоуверено као заповедник ратног ваздухопловства. Упитао сам пратиоца откуд овако млада жена да постане официр. Он ме зачуђено погледа: „Та девојка је задужена за одржавање реда у чекаоници”. Очигледно пуна самопоуздања, задовољна. Тада још нисам био сигуран чиме: послом или успехом с којим га обавља.

Из ова два случаја утврдио сам оно што сам налазио у књигама. То је однос према раду. Чистачу улице и редарки на аеродрому у Шангају није најважније то какав је посао који обављају него како га они обављају. Сетио сам се Конфучијеве мисли: „Ако богаташ није задовољан оним што има, он је мали човек. Ако је сиромах задовољан оним што има, он је велики човек”.

Тада сам рекао у себи: „Лако је било Ден Сјаопингу да спроводи реформу с оваквим народом коме није битно какав је посао него како се посао обавља”. Ако овако раде сви Кинези, није чудо што свака реформа мора успети.

*Eкономиста, научни саветник

Сутра: Реформатор отвореног духа