Učiti od uspešnih

Nesporno je da je za smišljanje dobre reforme potrebna „otvorenost duha”. Ali mnoga iskustva, uključujući naše, pokazuju da je smišljanje reforme jedna muka a njeno sprovođenje hiljadu muka. Pitanje je šta je činilac uspešnosti u sprovođenju reforme proizišle iz „otvorenosti duha”?

Odgovor sam pokušao da nađem na licu mesta: prilikom boravka u Kini imao sam prilike da čujem objašnjenja niza sjajnih kineskih ekonomista, za koje u ekonomskoj nauci nema tajne. Ali kako kineska poslovica kaže: „Bolje je jednom videti, nego sto puta čuti”. Usuđujem se da priznam da sam o tome zašto je uspela kineska reforma više naučio od jednog čistača ulice, jedne redarke na aerodromu u Šangaju i jedne pobožne dame u Sudžou nego od svih ekonomista.

U Šangaju sam odseo u modernom hotelu sa više od 30 spratova. Moj saputnik Vladimir Grečić, kao demograf, poveo me je istog dana uveče da mi pokaže kako se ponaša masa ljudi na ulicama Šangaja. Bilo je uistinu zadivljujuće kako se kreće mnoštvo ljudi, bicikala i automobila bez saobraćajaca, a da nema sudaranja ni pešaka, ni biciklista niti automobilista. Kao da ovim golemim mnoštvom upravlja neka nevidljiva ruka.

Baveći se ekonomijom Kine, ja sam veću pažnju posvetio radu pojedinaca. Tražio sam odgovor na pitanje: Šta je bilo odlučujuće za uspešnost reforme – „otvorenost duha” tvoraca reforme ili pripremljenost kineskog naroda za industrijski rad? U tu svrhu, već prvog jutra rano sam izišao na ulicu.

Na početku ulice ugledao sam jednog čistača s kolicima, metlom i štapom sa metalnim vrhom za hvatanje lišća opalog s drvoreda platana. Počeo je da ga skuplja od početka ulice. Nije izostavljao nijedan. Da ne bi primetio da ga posmatram, poneo sam prospekt hotela praveći se da ga čitam. Znao sam da nije učtivo čitati ulicom. Ali više sam voleo da me čistač smatra nevaspitanim nego uhodom. A uhodio sam ga da vidim kako obavlja svoj posao. Radio je upadljivo predano. Kad je došao do kraja drvoreda, uspravio se i pogledao niz ulicu. Pun samopouzdanja i zadovoljstva, kao neko ko je obavio važan posao. Čim je uočio da je neki novi list pao na pločnik, požurio je da ga skloni. Bio sam radoznao da ga vidim izbliza. Sve na njemu besprekorno uredno. Kad sam bolje zagledao, video sam da mu je radno odelo krpljeno, ali s velemajstorskom veštinom kao kolaž s umetničkim štopovanjem. Očigledno je bio siromašak. Ali siromašak koji drži do sebe i do svoga posla.

Sutradan smo krenuli na golemi aerodrom u Šangaju. Pratilac nas uvodi u blistavu prostoriju, u savršenom redu, bez ijednog papirića ili opuška na podu, sa stolicama poređanim pod konac. „Ovo je čekaonica.” Priđe jedna vrlo mlada žena. Odevena u besprekornu novu uniformu svetloplave boje sa šapkom na glavi. Pomislio sam da je vojno lice ili lice iz službe obezbeđenja. Gledala je unaokolo i kretala se samouvereno kao zapovednik ratnog vazduhoplovstva. Upitao sam pratioca otkud ovako mlada žena da postane oficir. On me začuđeno pogleda: „Ta devojka je zadužena za održavanje reda u čekaonici”. Očigledno puna samopouzdanja, zadovoljna. Tada još nisam bio siguran čime: poslom ili uspehom s kojim ga obavlja.

Iz ova dva slučaja utvrdio sam ono što sam nalazio u knjigama. To je odnos prema radu. Čistaču ulice i redarki na aerodromu u Šangaju nije najvažnije to kakav je posao koji obavljaju nego kako ga oni obavljaju. Setio sam se Konfučijeve misli: „Ako bogataš nije zadovoljan onim što ima, on je mali čovek. Ako je siromah zadovoljan onim što ima, on je veliki čovek”.

Tada sam rekao u sebi: „Lako je bilo Den Sjaopingu da sprovodi reformu s ovakvim narodom kome nije bitno kakav je posao nego kako se posao obavlja”. Ako ovako rade svi Kinezi, nije čudo što svaka reforma mora uspeti.

*Ekonomista, naučni savetnik

Sutra: Reformator otvorenog duha