Глембајеви–прича о тајкунима

Немој да одбијеш улогу Игњата, јер ти си једини Глембај на овим просторима, речи су Мани Готовац, хрватске позоришне критичарке, театролога, драматурга, које су пресудиле да Борис Каваца, словеначки глумац, прихвати позив управе београдског Атељеа 212 да тумачи лик Игњата у представи „Господа Глембајеви” Мирослава Крлеже, у режији Јагоша Марковића. Премијера је заказана за петак, 4. фебруара.

Тако је Борис Каваца после више од две деценије стигао у Београд? Ништа се, каже, није променило. Људи су и даље непосредни, љубазни, топли. Већ месец и више дана Каваца у друштву са Николом Ристановским, Аницом Добром, Властимиром Ђузом Стојиљковићем, Светозаром Цветковићем, Јеленом Ђокић, Браниславом Трифуновићем, Танасијем Узуновићем и другима ради поменуту представу, а на челу екипе је Јагош Марковић.

– Истина је да сам прво одбио, па прихватио улогу Игњата Глембаја. Управо у то време радио сам нову представу у Копру. Изненадио сам се када су ме позвали да радим у Београду, јер је ово прва представа у којој ћу играти на некој од овдашњих сцена. Дилему како да решим проблем разрешио је Душан Јовановић, рекавши ми: „Иди ти у Београд, ја ћу завршити твоју представу”. Тако је и било, објашњава.

Борис Каваца је у више наврата играо у делима Мирослава Крлеже. У комаду „Господа Глембајеви”, који је пре три деценије извођен у Љубљани, тумачио је Пуба. Са Љубишом Ристићем радио је Крлежиног „Микеланђела” у Сплиту...

– Крлежа данас? Класичан али савремен, модеран. У време комунизма „Глембајеви” нису били захвални за игру. У оно време радили смо класичну представу са класичним глумцима. Сећам се уштирканог салона и Штефаније Дролц у лику барунице Кастели. „Глембајеви” су данас јако актуелни. У Атељеу 212 радимо другачије „Глембајеве”, причамо причу о тајкунима. Леоне је левичар, а ми смо они што краду. То се вуче из рода у род, траје генерацијама, а ови данашњи тајкуни на брзину се богате, каже Каваца и додаје:

– Не мислим, наравно, само на тајкуне у Србији. Ни код нас у Словенији није ништа боља ситуација. Сви мисле да се у Словенији боље живи. Не! Ту се краде и краде. И још увек се краде. Политичка ситуација у Словенији је на ивици пропасти, али видећемо. Не знам како је у Србији, ипак, за ово кратко време колико боравим у Београду осећам да ни ту није баш најбоље, али није ни у Хрватској. Зато ова представа стиже у право време.

А Игњат Глембај?

– Црн је, црн до краја. Трагична личност. Има везу са баруницом која је лака жена, а он то неће да види. Иако му нуде све аргументе, Игњат прелази преко тога. Његов проблем није само баруница, већ и банкрот. Ипак, свестан је свог банкрота, али не и супруге. Има неколико драматичних момената у његовом животу, из којих не зна како да исплива, одговара.

Како ће и да ли ће Крлежини јунаци испливати из деликатних ситуација, видећемо на премијери. Када је у питању рад на пробама, Борис Каваца каже да није навикао на београдски темпо рада.

– Пробе често почињу у послеподневним сатима. Рецимо у 16 часова и трају наредна четири сата. Некада и краће. Када се Јагош унервози, само дигне руке и каже: „Не могу више, не могу више. Идемо кући!” У Словенији није тако. Ми имамо по две четворочасовне пробе дневно.

Судећи по одличном српском изговору, Борису Каваци језичка баријера неће бити проблем. Истина, меша екавицу и ијекавицу, али и то ће, каже, до премијере савладати уз помоћ лекторке Љиљане Мркић Поповић. Пловио је, каже, четири године, на броду на коме је било много Далматинаца. За ове просторе, напомиње, везују га лепе успомене. Сећа се, каже, како је као омладинац изгарао на радној акцији када се градио аутопут између Параћина и Ниша. Срдачности и гостопримству српских сељака.

– Била су то незаборавна дружења. Када бисмо после напорног рада у вечерњим сатима пролазили поред куће било којег српског домаћина, поздрављани смо са симпатијама, а када би их замолили за чашицу домаће ракије, доносили су нам по литар и више шљивовице. Тај укус још осећам у устима – прича Каваца.

За своје сценске јунаке током богате каријере Борис Каваца је добио најзначајнија глумачка признања са бивших југословенских простора: две Стеријине награде, сарајевски Ловоров венац, „Прешернову” и награду „Гавелиних вечери”...

На крају разговора, ипак, открива: „Никада немам трему. Бићу можда мало нервозан на премијери због језика. Међутим, ако ме неко од београдских позоришта позове да сарађујемо, ето мене опет у Београду.”

Б. Г. Требјешанин