Поуке „случаја Бриса Татона”

Затворска казна од готово два и по века, која је јуче изречена окривљенима за учешће у убиству француског држављанина Бриса Татона, сасвим сигурно, никога није оставила равнодушним. Ни адвокате, који тврде да је 240 година младости продато за паре и функције, ни јавност која ће сада можда почети да верује да је држава постала способна и да коначно жели да се обрачуна са хулиганима у навијачким редовима. Ни стручну јавност која је још јуче почела да коментарише како је задовољна изреченим казнама, брзином и ефикасношћу суђења… А ни међународну, нарочито француску јавност која веома пажљиво чека шта се дешава у овом судском процесу.

Овај процес, хтели ми то да признамо или не, постао је мера српског правосуђа.

Чињеница је, прво, да је од почетка поступка до изрицања пресуде петнаесторици окривљених прошло свега девет месеци. Реч је о великој брзини, наравно – за наше прилике и у нашим околностима.

Све је на једном месту, у фокусу: и доказивање реформисаног судства на делу, и норме правосуђа за убудуће и притисак „спољних фактора”? Бићемо начисто онда, када Апелациони суд, као другостепени, буде донео одлуку по жалбама које ће, на јучерашње вишедеценијске казне, уложити адвокати окривљених.

А, до тада нека питања остају без одговора. Прво, зашто је убиство страног држављанина морало да буде показна вежба завођења реда у насиљу на спортским такмичењима. Зашто неки други поступци у којима су оптужени домаћи хулигани са стадиона и терена тако експресно нису добили свој епилог.

Дежурни критичари ће, вероватно, овај детаљ довести у везу са жељом Србије да се што више приближи Европској унији.

Србија је у великом закашњењу за Европом у спречавању и кажњавању насиља на спортским теренима и око њих. Свакако, треба подсетити на најдрастичнији потез који је својевремено повукла тадашња британска премијерка Маргарет Тачер када је оштрим казнама искоренила насиље на фудбалским теренима на Острву. Баш у стилу њеног надимка „гвоздена лејди”. Такав „рецепт”, сигурно, био би од користи и за српску бољку.

До сада, нажалост, српске власти, осим ретких примера, нису нудиле праве одговоре на провокације и недела насилника скривених под окриљем навијача. Европа, међутим, не трпи „понављаче”. Она очекује да се кандидати који желе у њене редове правовремено прилагоде правилима игре. Ко то не разуме, сигурно, губи.

Треба се искрено надати да је пресуда у „случају Татон”, заиста, правилно одмерена јер само у том случају биће и упозорење свим насилницима да попустљивости и праштања више нема. А сигурно је и да ће Европа пажљиво пратити рад реформисаног српског судства како трагичан случај француског држављанина не би био „наручени изузетак” већ постулат правилног и правичног суђења.