Жена-кеса

Просечна жена у Србији је „жена-кеса“. Некада „жена-зембиљ“, последње десетлеће-два еволуирала је у „жену-кесу“.

Свакодневно, а поготову за викенде или празнике, град преплаве жене с кесама. По аутобусима, улицама, пијацама, улазима, лифтовима... гледамо жене-кесе. Свака носи по ташницу и уз њу једну кесу, другу кесу, или торбу, колица, мала или већа. Мотају се свуда око нас, вуку, цимају, запињу, стењу, презнојавају се... и сваком сметају.

У самопослузи, уочи празника, пред касом, помор. Некако проналазим један полупразан ред и стајем с олакшањем иза једне госпође. Али испоставиће се, једна друга „заглавила“ се на каси.

Касирка се зноји, госпођа којој се рачун откуцава бори се са вађењем купљених ствари на пулт; вади, вади, а онда трпа у торбу са точкићима од око 30 кг или величине детета од пет година. Пуни ли пуни, зајапурена, када више не може да стане у торбу, касирка додаје кесе... и то траје. Жена испред мене и ја згледамо се већ нервозне што смо биле наивне и ту стале, хукћемо и коментаришемо: аух, хоће ли овоме доћи крај. А онда схватамо да је уместо те жене могла бити једна од нас, па додајемо: а где ли јој је муж? Мора да је јако заузет! А деца? Ма, сигурно спавају…а онда саучеснички: па, могла је из више пута... Помажемо јој да изађе на врата, питамо: „Како ћете то...” а она: „Некако, док је равно, а после имам степенике, али долази ми син са снајом и унуцима, па ми није тешко.“

Размишљам како никада нисам видела, нити могу и да замислим, иједног мушкарца у оваквом подухвату. Ни приближно. Немогуће их је видети ни са кесицом од кесе (осим ако није тазе разведен), а некмоли с пуном торбом или колицима. Осим ретких, отприлике један такав на сто жена. Жене с кесама, торбама и торбичицама иду на посао, враћају се с посла, иду у посете, на пословне и родитељске састанке... Армија жена с кесама.

Она је научница, професорка, адвокатица, банкарска службеница, лекарка, чистачица… с кесом. Осим наравно ако није Маријана Матеус, Сека Алексић или можда Милка Форцан. Каже се да иза сваког успешног мушкарца стоји жена. А то у српској верзији значи да иза сваког успешног мушкарца стоји жена с кесом, односно неговатељица и бединерка. Жена која чува мушкарца од баналности живота, јер наравно узвишеност је његова мера. Оперска дива или службеница, свеједно, она је у кући редитељ, драматург, сценограф, шаптач, организатор, помоћни радник – извођач представе која се зове реални живот.

А шта је са успешним женама? Иза сваке успешне жене, под условом да јој се посрећило, стоји друга жена: жена за велико спремање, за пеглање, за набавку, за чување деце, жена за кување… може и све у једној, жена-торба-портвиш-пегла… Она која не може да плати такву жену мора да буде жена-торба-портвиш-пегла… плус успешна.

Верујем да је колико до јуче, ових дана толико нападана, гђа Триван била једна од жена с кесом. Али то није разлог да се линчује, јер није једина која се тако понаша и према томе дела. Али пошто је жена, њој се не прашта, зато што просечан Србин не воли успешну жену, поготову не политичарку. Жену која ће Њему да „соли памет“! Сећате се, верујем, многих жена које Срби нису волели, од Драге Машин па до скорашњих, Соње Бисерко, Наташе Кандић или Мире Марковић и Данице Драшковић. Зар се није до ономад говорило: „Ма све је то Мирино масло…не би Слоба“ или: „Наговорила га Дана…знаш ти Вука, слаб је на њу.“ Како ико да буде крив а не Она. Она је крива увек, и одувек. Још од Адама.