Мач и анестезија

Првог септембра 1904. у Београду је освануо први број "Правде" који је овако и онако (две године излазио у Солуну) опстајао до бомбардовања Београда 1941. Основан је као гласило напредњачке омладине. Прекјуче је изашла "Правда" број 1, година прва, дневне новине које "оживљавају часно име листа ′Правда′".

За себе тврде да су независне. Такви су ми сумњиви. Као и они који дају до знања да су поштени, искрени... Може бити да су такви, али док се не докажу –  од оних који се у том погледу не изјашњавају. Може се поставити питање и од чега или од кога су независни, али то је друга тема.

У уводнику на првој страни Никша Булатовић, главни уредник, пише да ће се "Правда" трудити да "буде искра која ће покренути механизам и вратити наду намученом народу". (Прикладнија би онда имена била: "Искра" или "Нада"?)

Какав то механизам кане да покрену, видећемо. "У земљи у којој царују криминал и корупција" – пише – "потребно је ствари изменити из корена". Не пише како, али коренита друштвена промена – зна се шта је. Мада, он није написао да треба изменити друштво, већ – ствари. Можда намештај?

Уводничар обећава да ће се "Правда" разликовати "својом суштином од других медијских гласила". Својом, значи, а не туђом суштином. А шта су му медијска гласила? Исто што и медијски медији или гласиловска гласила, с тим што је он удробио једну нашу и једну њихову реч, које исто значе. Као кад би рекли: глобална земља; медитативно размишљање; депресивна малодушност...

Да, али по чему ће се суштински разликовати?

По томе што "′Правда′ неће забијати главу у песак" већ ће "искрено писати, не стрепећи ни од власти, ни тајкуна, ни мафије и који ће речима као мачем сећи по неодговорности, корупцији, криминалу и служењу интересима непријатеља Србије". Пошто званично није усклађено мишљење ко су непријатељи Србије, баш ме занима да сазнам ко су непријатељи по "Правди". Као и да видим како изгледа та наша стварност посматрана главом изнад песка.

Па ево.

Од шест ударних наслова на првој страни (не рачунајући уводник) убедљиво најуочљивији је: "Бол, крв и врисак", с наднасловом: "Српске болнице као кланице: ужас у Вишеградској".

Наслов најављеног текста унутар новина гласи: "Черечење жена као у Африци", док поднаслов објашњава: "После спонтаног побачаја Београђанке Д. П. лекари у глуво доба ноћи пола сата киретирали без анестезије..."

И садржај текста је пун страве и ужаса. Међутим, заснива се на (мада се ни њене речи нигде не наводе) казивању жене о којој ништа не знамо, осим да је Београђанка и да има 29 година.

"Име докторке која је присуствовала киретажи, као и имена осталих доктора који су се смењивали на визитама, пацијенткињи су остали непознати. На отпусној листи забележено је само име доцента, начелника овог одељења др Вере Миленковић, коју је Д. П. видела само једном..." – пише новинар.

У тексту на готово целој страни, осим поменутог, појављује се још једно име. То је Иван Тулић, дежурни лекар у Гинеколошко-акушерском институту у Вишеградској, "који је одбио да коментарише овај случај, јер, како каже, није упознат са детаљима", али је додао да "тако нешто може да коментарише само директор Института".

Новинар није написао да је потражио директора. Ни начелницу Миленковић. Ни са ким од учесника овог ужасног догађаја није разговарао. Ни са неком од породиља, болесница (са именом и презименом) које су, на пример, биле сведоци, па се може посумњати и само постојање Београђанке Д. П.

Али зато сумње нема, пред нама су "речи које као мачем секу неодговорност". И то без анестезије.

Насловница још једног од текстова најављених на првој страни, потписаног са Н. Булатовић (могуће да је то главни уредник Никша), гласи:

"Заштићене сведоке држава штити док дивљају по престоници Србије. Чуме прети и шамара. Љубиша Буха упао прошле недеље у седиште ′Поршеа′, викао на жене, шутирао мушкарце, а врата директора Макса Винтерфелда отворио ногом, тврде запослени у овој фирми."

Али, ниједног имена "запослених", ни изјаве директора – нема. Само је дато порицање наведеног Бухиног адвоката: "То је немогуће".

Тврдња из наслова, међутим, непоколебљиво стоји.

Да ли је то правда?