Чији је наш модел

Решеност војног погона да препакује окрњене борбене ефективе по принципу преласка квантитета у квалитет, и на тај начин подржи стратешке замисли државног врха, поздрављају многи, како домаћи тако и страни чиниоци, сматрајући то једним од важних корака у приближавању Србије заједници уређених земаља. Постави ли се систем одбране Србије у центар могућих анализа, онда се разазнају следеће активности: прво, уређење одбране у оквиру односа држава – инострани фактор; друго, унутарвојно организовање; треће, организовање свих пратећих војних функција Министарства одбране.

Преуређење домаће војске од ломне 1991. (ЈНА, ВСРЈ, ВСЦГ и ВС) прошло је кроз неколико фаза, што трагичног, што комичног карактера – али је неспорно да је и у тим временима било идеја и претендената на улогу реформатора. Макар и симболичних, уз познату тезу да нема сложеног система који може сам себе ваљано оценити, а поготово реформисати.

Ако је већ држава кренула путем неминовних интеграција онда је сасвим примерено да се у обиљу понуда споља преузму нека решења из добро организованих војски. Уз пажљив приступ дилеми: преузети све – без критеријума, или само оно што је потребно – селективно и достојанствено.

Знају ли у овом тренутку грађани Србије докле је стигло позиционирање матичне војске на иностраном плану? Прати ли при том војска кораке државне идентификације, успорава ли или убрзава поменуте процесе?

Годинама се говори о томе да тимови војних и осталих специјалиста даноноћно раде на стратешким, доктринарним и каквим све не садржајима. А само једно ad hoc поређење доступних српских и хрватских докумената истог ранга може неког да увери да све то потиче из исте "мајсторске" радионице задужене за закаснелу транзицију балканских земаља. Уз уважавајуће разлике терминолошке и лексичке нарави.

С друге стране, гостовање накинђурених гостију из Охаја није бацило у транс ни званичну ни ону другу Србију; сем понеког из окружења наших водећих политичара, притајене фаворите на боља генералска места и хвалисаве очевице армијских пикантерија.

Војни врх је недавно саопштио да се у трагању за моделом војне организације и акције определио за британски концепт. Избору се нема шта приговорити, уз неизбежно питање: јесу ли наши "ресавци" у пословично хладном комонвелтском тексту нашли, прескочили или – далеко било –  игнорисали "оно" што је определило моћну британску армаду да преплови пола светских мора како би заштитила неколико рибарских породица својих сународника на камењару званом Фокландска острва? Било каква аналогија овде са братством Високих Дечана само је ствар мисаоних афинитета.

У делу унутрашње војне организованости ваља се подсетити једног, сада хашког сужња, који је пре само пола деценије бранио концепт одрживости армија (1. армија, 2., 3. итд) као главног обележја српске војске, да би данас у тој истој структури највећи састав била бригада. Бранећи историјске тековине српске војне моћи, тај исти генерал "довољан сам себи и тадашњој Србији" имао је у свом саставу, рецимо 100 формација ранга бригаде, а креатор актуелних промена је видно задовољан рачуницом да ће до краја реформске године имати, рецимо, десет бригада.

А кад је већ реч о западним комшијама, и њима и нама су "одрезали" по 25.000 војних припадника – Хрватској са четири милиона становника, и Србији са седам и по милиона. Тамо су то Оружане снаге Хрватске од првог дана, јасно и гласно, а овде се и разне НВО изјашњаснити о земаљско-небеској дилеми: Војска Србије или Српска војска.

Није онда сувишно ни питање ко пресудно креира профил и дефинише статус војске у Србији? Врховни командант (Тадић), влада (Коштуница и Станковић), Генералштаб (Понош), Брисел мало, Вашингтон можда мало више, или актуелни политички тренутак? У лепези активности Министарства одбране, управљање снабдевањем војске робом, као најкритичнија карика, последњих година показује знаке оздрављења својих функција.

Делом захваљујући рестрикцијама и новим аспектом монетарне политике, делом оштрим министровим курсом према главним носиоцима логистике, последицама тешких афера, а делом и заслугом јавности и медија.

Све ће оштар и неумољив реформски курс довести у војсци на своје, мање или више болно, у краћем или дужем периоду, али ће потрајати уређење функција управљања и газдовања робом, начином пословања, као и рушење донедавно херметичких војних позадинских система. Може ли све ово за деценију да се испегла?

Могло би, али под условом да се прво изгради методологија цивилне одговорности, па тек онда, или истовремено с тим, и цивилне контроле над системом одбране и војске.

Војни коментатор