Čiji je naš model

Rešenost vojnog pogona da prepakuje okrnjene borbene efektive po principu prelaska kvantiteta u kvalitet, i na taj način podrži strateške zamisli državnog vrha, pozdravljaju mnogi, kako domaći tako i strani činioci, smatrajući to jednim od važnih koraka u približavanju Srbije zajednici uređenih zemalja. Postavi li se sistem odbrane Srbije u centar mogućih analiza, onda se razaznaju sledeće aktivnosti: prvo, uređenje odbrane u okviru odnosa država – inostrani faktor; drugo, unutarvojno organizovanje; treće, organizovanje svih pratećih vojnih funkcija Ministarstva odbrane.

Preuređenje domaće vojske od lomne 1991. (JNA, VSRJ, VSCG i VS) prošlo je kroz nekoliko faza, što tragičnog, što komičnog karaktera – ali je nesporno da je i u tim vremenima bilo ideja i pretendenata na ulogu reformatora. Makar i simboličnih, uz poznatu tezu da nema složenog sistema koji može sam sebe valjano oceniti, a pogotovo reformisati.

Ako je već država krenula putem neminovnih integracija onda je sasvim primereno da se u obilju ponuda spolja preuzmu neka rešenja iz dobro organizovanih vojski. Uz pažljiv pristup dilemi: preuzeti sve – bez kriterijuma, ili samo ono što je potrebno – selektivno i dostojanstveno.

Znaju li u ovom trenutku građani Srbije dokle je stiglo pozicioniranje matične vojske na inostranom planu? Prati li pri tom vojska korake državne identifikacije, usporava li ili ubrzava pomenute procese?

Godinama se govori o tome da timovi vojnih i ostalih specijalista danonoćno rade na strateškim, doktrinarnim i kakvim sve ne sadržajima. A samo jedno ad hoc poređenje dostupnih srpskih i hrvatskih dokumenata istog ranga može nekog da uveri da sve to potiče iz iste "majstorske" radionice zadužene za zakasnelu tranziciju balkanskih zemalja. Uz uvažavajuće razlike terminološke i leksičke naravi.

S druge strane, gostovanje nakinđurenih gostiju iz Ohaja nije bacilo u trans ni zvaničnu ni onu drugu Srbiju; sem ponekog iz okruženja naših vodećih političara, pritajene favorite na bolja generalska mesta i hvalisave očevice armijskih pikanterija.

Vojni vrh je nedavno saopštio da se u traganju za modelom vojne organizacije i akcije opredelio za britanski koncept. Izboru se nema šta prigovoriti, uz neizbežno pitanje: jesu li naši "resavci" u poslovično hladnom komonveltskom tekstu našli, preskočili ili – daleko bilo –  ignorisali "ono" što je opredelilo moćnu britansku armadu da preplovi pola svetskih mora kako bi zaštitila nekoliko ribarskih porodica svojih sunarodnika na kamenjaru zvanom Foklandska ostrva? Bilo kakva analogija ovde sa bratstvom Visokih Dečana samo je stvar misaonih afiniteta.

U delu unutrašnje vojne organizovanosti valja se podsetiti jednog, sada haškog sužnja, koji je pre samo pola decenije branio koncept održivosti armija (1. armija, 2., 3. itd) kao glavnog obeležja srpske vojske, da bi danas u toj istoj strukturi najveći sastav bila brigada. Braneći istorijske tekovine srpske vojne moći, taj isti general "dovoljan sam sebi i tadašnjoj Srbiji" imao je u svom sastavu, recimo 100 formacija ranga brigade, a kreator aktuelnih promena je vidno zadovoljan računicom da će do kraja reformske godine imati, recimo, deset brigada.

A kad je već reč o zapadnim komšijama, i njima i nama su "odrezali" po 25.000 vojnih pripadnika – Hrvatskoj sa četiri miliona stanovnika, i Srbiji sa sedam i po miliona. Tamo su to Oružane snage Hrvatske od prvog dana, jasno i glasno, a ovde se i razne NVO izjašnjasniti o zemaljsko-nebeskoj dilemi: Vojska Srbije ili Srpska vojska.

Nije onda suvišno ni pitanje ko presudno kreira profil i definiše status vojske u Srbiji? Vrhovni komandant (Tadić), vlada (Koštunica i Stanković), Generalštab (Ponoš), Brisel malo, Vašington možda malo više, ili aktuelni politički trenutak? U lepezi aktivnosti Ministarstva odbrane, upravljanje snabdevanjem vojske robom, kao najkritičnija karika, poslednjih godina pokazuje znake ozdravljenja svojih funkcija.

Delom zahvaljujući restrikcijama i novim aspektom monetarne politike, delom oštrim ministrovim kursom prema glavnim nosiocima logistike, posledicama teških afera, a delom i zaslugom javnosti i medija.

Sve će oštar i neumoljiv reformski kurs dovesti u vojsci na svoje, manje ili više bolno, u kraćem ili dužem periodu, ali će potrajati uređenje funkcija upravljanja i gazdovanja robom, načinom poslovanja, kao i rušenje donedavno hermetičkih vojnih pozadinskih sistema. Može li sve ovo za deceniju da se ispegla?

Moglo bi, ali pod uslovom da se prvo izgradi metodologija civilne odgovornosti, pa tek onda, ili istovremeno s tim, i civilne kontrole nad sistemom odbrane i vojske.

Vojni komentator