ДА ЛИ ЈЕ БИЛО "ШЕСТОГ ОКТОБРА"

У  шестој години након оног "петог октобра" постављају се питања да ли га је уопште било, докле смо стигли, шта нам се догодило, да ли  је боље или горе, навиру сећања о томе ко је шта очекивао и прижељкивао, анализира се понашање главних актера... И откривамо да је много фрустрираних, а мало лустрираних.

Таква је и прича о бившем главном главоњи београдског Суда за прекршаје Добривоју Главоњићу, чији се суд, а и он лично, прославио пресуђујући по радикалско-јуловском закону о информисању. Он се, после рециклаже у време мандатовања правдом Владана Батића, Главоњић а не закон, појавио у послу који и те како има везе са законом и државом. Од 2004. године члан је Републичке изборне комисије (РИК) и мирно је могао бити њен члан и даље, а да му се име не појављује, поново, по новинама, да није изабран и за председника неке референдумске комисије... Ови из СПС-а тврде да су Главоњића још пре две године поставили у РИК јер је био ред "да се човеку данас обезбеди нека зарада" и мирно би је крцкао да није аванзовао...

Зашто је ова прича важна? Зато што подгрева слутње, и кад нису експлицитно изречене, да ће гласање о референдуму бити непоштено. Почело је с причом о дводневном гласању. Чеда Јовановић има једноставно објашњење зашто позива на бојкот, а не позива да се изађе на референдум и гласа против Предлога устава: по председнику Либерално-демократске партије то би било наивно у ситуацији када ће "Јочић да чува кутије" у ноћи између 28. и 29. октобра, као што је "чувао трафике". Дода ли се томе да у референдумску комисију нису припуштени представници парламентарних странака које оспоравају начин доношења и квалитет Предлога устава и које се ангажују у бојкоташкој кампањи, онда је само Главоњић фалио да се додатно угоји црв сумње како су ови од после "петог октобра" исти као и они од пре "петог октобра" – односно "хоће, бре, да украду".

У реминисценцијама на пети октобар има свега и свачега: од учених анализа до злонамерних подсећања која, најпре, служе подгревању дневнополитичких страсти и доказивању првоборачког стажа, а све се ређе помиње да је народни гнев избио због крађе гласова, баш као што је експлозија грађанског незадовољства избила и 1996/1997 због крађе на локалним изборима. Рекао бих да је то најосетљивији терен на коме се данас крећу ови на власти и које у наредна два-три месеца чекају најмање три велика гласања: за устав, републички парламент и председника државе.

Постоји она народна о гуштерима и змијама и не треба потценити осећај оног кога су најмање два пута ујели. У позитивне тековине оног "петог октобра" спада чињеница да ни на једне изборе у последњих шест година није пала сенка сумње, и то је она првобитна акумулација политичког капитала која једну земљу чини пристојном.

Откуд сада да се поново слути и говори о крађи? Не бих рекао да то има директне везе с постављањем Главоњића, па све да су га поставили за врховног изборног жреца, а не за председника неке техничке, тендерске комисије. Али то се придодаје одлуци да се гласа у суботу и у недељу, што овде раније није била пракса, и придодаје се слабо прикривеном  презиру према јединој организованој политичкој групацији која се противи промени Устава, па у Комисији за спровођење референдума нема представника Грађанског савеза Србије и Социјалдемократске уније, ма колико те странке биле формално утопљене у клуб Демократске странке, а суштински припадале Јовановићевој бојкот-линији.

Дода ли се томе испољена моћ да се разним формалним марифетлуцима чувају позиције, као што је то испољено у случају оставки министара из Г-17 плус, није чудо што међу обичним светом јача претпетооктобарско осећање да ту нису чиста посла.

Неко се ових дана досетио Коштуничиног говора из оног преломног доба и цитирао његову изјаву да "неће бити победника и поражених". На онима који организују предстојећа народна изјашњавања јесте да све учине како не би било сумње да има оних који варају и преварених. Јер ако тога буде, онда, збиља, није било ни "петог октобра".