DA LI JE BILO "ŠESTOG OKTOBRA"

U  šestoj godini nakon onog "petog oktobra" postavljaju se pitanja da li ga je uopšte bilo, dokle smo stigli, šta nam se dogodilo, da li  je bolje ili gore, naviru sećanja o tome ko je šta očekivao i priželjkivao, analizira se ponašanje glavnih aktera... I otkrivamo da je mnogo frustriranih, a malo lustriranih.

Takva je i priča o bivšem glavnom glavonji beogradskog Suda za prekršaje Dobrivoju Glavonjiću, čiji se sud, a i on lično, proslavio presuđujući po radikalsko-julovskom zakonu o informisanju. On se, posle reciklaže u vreme mandatovanja pravdom Vladana Batića, Glavonjić a ne zakon, pojavio u poslu koji i te kako ima veze sa zakonom i državom. Od 2004. godine član je Republičke izborne komisije (RIK) i mirno je mogao biti njen član i dalje, a da mu se ime ne pojavljuje, ponovo, po novinama, da nije izabran i za predsednika neke referendumske komisije... Ovi iz SPS-a tvrde da su Glavonjića još pre dve godine postavili u RIK jer je bio red "da se čoveku danas obezbedi neka zarada" i mirno bi je krckao da nije avanzovao...

Zašto je ova priča važna? Zato što podgreva slutnje, i kad nisu eksplicitno izrečene, da će glasanje o referendumu biti nepošteno. Počelo je s pričom o dvodnevnom glasanju. Čeda Jovanović ima jednostavno objašnjenje zašto poziva na bojkot, a ne poziva da se izađe na referendum i glasa protiv Predloga ustava: po predsedniku Liberalno-demokratske partije to bi bilo naivno u situaciji kada će "Jočić da čuva kutije" u noći između 28. i 29. oktobra, kao što je "čuvao trafike". Doda li se tome da u referendumsku komisiju nisu pripušteni predstavnici parlamentarnih stranaka koje osporavaju način donošenja i kvalitet Predloga ustava i koje se angažuju u bojkotaškoj kampanji, onda je samo Glavonjić falio da se dodatno ugoji crv sumnje kako su ovi od posle "petog oktobra" isti kao i oni od pre "petog oktobra" – odnosno "hoće, bre, da ukradu".

U reminiscencijama na peti oktobar ima svega i svačega: od učenih analiza do zlonamernih podsećanja koja, najpre, služe podgrevanju dnevnopolitičkih strasti i dokazivanju prvoboračkog staža, a sve se ređe pominje da je narodni gnev izbio zbog krađe glasova, baš kao što je eksplozija građanskog nezadovoljstva izbila i 1996/1997 zbog krađe na lokalnim izborima. Rekao bih da je to najosetljiviji teren na kome se danas kreću ovi na vlasti i koje u naredna dva-tri meseca čekaju najmanje tri velika glasanja: za ustav, republički parlament i predsednika države.

Postoji ona narodna o gušterima i zmijama i ne treba potceniti osećaj onog koga su najmanje dva puta ujeli. U pozitivne tekovine onog "petog oktobra" spada činjenica da ni na jedne izbore u poslednjih šest godina nije pala senka sumnje, i to je ona prvobitna akumulacija političkog kapitala koja jednu zemlju čini pristojnom.

Otkud sada da se ponovo sluti i govori o krađi? Ne bih rekao da to ima direktne veze s postavljanjem Glavonjića, pa sve da su ga postavili za vrhovnog izbornog žreca, a ne za predsednika neke tehničke, tenderske komisije. Ali to se pridodaje odluci da se glasa u subotu i u nedelju, što ovde ranije nije bila praksa, i pridodaje se slabo prikrivenom  preziru prema jedinoj organizovanoj političkoj grupaciji koja se protivi promeni Ustava, pa u Komisiji za sprovođenje referenduma nema predstavnika Građanskog saveza Srbije i Socijaldemokratske unije, ma koliko te stranke bile formalno utopljene u klub Demokratske stranke, a suštinski pripadale Jovanovićevoj bojkot-liniji.

Doda li se tome ispoljena moć da se raznim formalnim marifetlucima čuvaju pozicije, kao što je to ispoljeno u slučaju ostavki ministara iz G-17 plus, nije čudo što među običnim svetom jača pretpetooktobarsko osećanje da tu nisu čista posla.

Neko se ovih dana dosetio Koštuničinog govora iz onog prelomnog doba i citirao njegovu izjavu da "neće biti pobednika i poraženih". Na onima koji organizuju predstojeća narodna izjašnjavanja jeste da sve učine kako ne bi bilo sumnje da ima onih koji varaju i prevarenih. Jer ako toga bude, onda, zbilja, nije bilo ni "petog oktobra".