Жар запретан са мало пепела

Када је реч о Србији, значајан пад етничке дистанце је забележен после промене политичког режима. Од тада се извесно време јављају цикцак кретања, али истраживања од 2004, генерално узев, бележе поновни раст дистанце. У Босни и Херцеговини од 2002. до 2009. порасла је међусобна дистанца три конститутивна народа и сва три према Ромима. Чак и у Црној Гори, држави чија је политичка власт јавно градила своју позицију на идеји о националној толеранцији и некој врсти покајања, долази до пораста етничке дистанце од прве половине 2000. до 2007. године (када је последњи пут изведено велико истраживање у овој области), и то не само према нацијама које живе на том простору него и према другима (нпр. Американцима и Русима). Појава политичких руководстава која се на простору бивше Југославије оцењује као умерена такође није битно утицала, бар до сада, на смањивање етничке дистанце. Ако су некада политичке елите свађале народе, сада се може рећи да су нове елите донекле ограничене расположењем народа, па и екстремних националистичких група. Понекад смо сведоци појаве да тзв. умерењаци држе говоре у којима се на неки начин извињавају и „подилазе” екстремним групама. Парадоксално је што већина у свим нацијама на Балкану показује позитиван став према европским интеграцијама, а истовремено и недовољну спремност на блиске односе са својим суседима и суграђанима другачијег националног идентитета. Чак је и у Словенији од 1999.до 2002. године, пред улазак у Европску унију, повећана етничка дистанца. У сваком случају, припадници мањинских група су се након уласка Словеније у ЕУ претежно жалили на то да је повећана нетолерантност према њима, евентуално и да је остала иста (само 13 одсто је тврдило да је смањена). Истраживања и на другим просторима некадашње заједничке државе показују да се етничка дистанца или слабо смањује или одржава на прилично високом нивоу.

Очигледно је да политичке елите у државама које су настале на рушевинама бивше Југославије бар до сада нису успеле, или можда нису довољно ни хтеле (а можда и неко јачи још није сигуран да ли то хоће?) да пронађу и учврсте систем вредности и циљева који довољно надилази створене националне тензије. Зато о тим тензијама можемо говорити као о жару који је прекривен танким слојем пепела. Ако се ништа ни добро ни лоше не предузима, тај жар ће се и сам од себе гасити, додуше врло споро. Али друштвени ветрови доста лако скидају пепео и разгоревају запретани жар. Поучан је пример Новог Пазара, где чак и „божји угодници” покушавају и успевају (што, ако имамо у виду побројане чињенице, и није тешко) да разгоре ватру националних тензија.

*Професор социјалне психологије на Филозофском факултету у Београду