Žar zapretan sa malo pepela

Kada je reč o Srbiji, značajan pad etničke distance je zabeležen posle promene političkog režima. Od tada se izvesno vreme javljaju cikcak kretanja, ali istraživanja od 2004, generalno uzev, beleže ponovni rast distance. U Bosni i Hercegovini od 2002. do 2009. porasla je međusobna distanca tri konstitutivna naroda i sva tri prema Romima. Čak i u Crnoj Gori, državi čija je politička vlast javno gradila svoju poziciju na ideji o nacionalnoj toleranciji i nekoj vrsti pokajanja, dolazi do porasta etničke distance od prve polovine 2000. do 2007. godine (kada je poslednji put izvedeno veliko istraživanje u ovoj oblasti), i to ne samo prema nacijama koje žive na tom prostoru nego i prema drugima (npr. Amerikancima i Rusima). Pojava političkih rukovodstava koja se na prostoru bivše Jugoslavije ocenjuje kao umerena takođe nije bitno uticala, bar do sada, na smanjivanje etničke distance. Ako su nekada političke elite svađale narode, sada se može reći da su nove elite donekle ograničene raspoloženjem naroda, pa i ekstremnih nacionalističkih grupa. Ponekad smo svedoci pojave da tzv. umerenjaci drže govore u kojima se na neki način izvinjavaju i „podilaze” ekstremnim grupama. Paradoksalno je što većina u svim nacijama na Balkanu pokazuje pozitivan stav prema evropskim integracijama, a istovremeno i nedovoljnu spremnost na bliske odnose sa svojim susedima i sugrađanima drugačijeg nacionalnog identiteta. Čak je i u Sloveniji od 1999.do 2002. godine, pred ulazak u Evropsku uniju, povećana etnička distanca. U svakom slučaju, pripadnici manjinskih grupa su se nakon ulaska Slovenije u EU pretežno žalili na to da je povećana netolerantnost prema njima, eventualno i da je ostala ista (samo 13 odsto je tvrdilo da je smanjena). Istraživanja i na drugim prostorima nekadašnje zajedničke države pokazuju da se etnička distanca ili slabo smanjuje ili održava na prilično visokom nivou.

Očigledno je da političke elite u državama koje su nastale na ruševinama bivše Jugoslavije bar do sada nisu uspele, ili možda nisu dovoljno ni htele (a možda i neko jači još nije siguran da li to hoće?) da pronađu i učvrste sistem vrednosti i ciljeva koji dovoljno nadilazi stvorene nacionalne tenzije. Zato o tim tenzijama možemo govoriti kao o žaru koji je prekriven tankim slojem pepela. Ako se ništa ni dobro ni loše ne preduzima, taj žar će se i sam od sebe gasiti, doduše vrlo sporo. Ali društveni vetrovi dosta lako skidaju pepeo i razgorevaju zapretani žar. Poučan je primer Novog Pazara, gde čak i „božji ugodnici” pokušavaju i uspevaju (što, ako imamo u vidu pobrojane činjenice, i nije teško) da razgore vatru nacionalnih tenzija.

*Profesor socijalne psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu