Извињење председнику Угу Чавесу

"Њујорк тајмс", један од најугледнијих америчких листова, објавио је у броју од 9. октобра извињење и исправку грешке направљенe још 21. септембра. Вест да је венецуелански председник Чавес говорећи на конференцији за новинаре у Уједињеним нацијама, приликом заседања Генералне скупштине УН, погрешно прогласио америчког левичарског интелектуалца, лингвисту и писца многих критичких књига о америчкој политици Ноама Чомског мртвим, обишла је у међувремену цео свет.
У духу професионалних новина, сутрадан по објављивању вести о Чавесовој грешци, "Њујорк тајмс" позива телефоном Ноама Чомског који је у међувремену примио, како је том приликом рекао, десет хиљада писама преко електронске поште где се читаоци и пријатељи распитују за његово здравље. Задовољан што је његова књига тако успешно промовисана са говорнице УН, Чомски не прави питање око "Чавесовог превида" већ изјављује како прати реформе у Венецуели и како их сматра занимљивим.

Како се десила ова погрешна интерпретација венецуеланског председника, и да ли је исправка закаснела, најбоље се види из текста уредника "Њујорк тајмса" који у преводу преносимо у целини:

"У тексту од 21. септембра о критици председника Буша у Уједињеним нацијама од стране венецуеланског председника Уга Чавеса и иранског председника Махмуда Ахмадинежада написано је да је господин Чавес хвалио једну књигу Ноама Чомског, лингвисте и друштвеног аналитичара. Такође је извештено да је господин Чавес касније на конференцији за новинаре рекао како му је жао што није срео господина Чомског пре него што је он умро. У тексту се примећује да је, у ствари, господин Чомски жив. Потврда да је господин Чавес направио ову грешку поновљена је у у интервјуу ’Тајмса’ са господином Чомским следећег дана. У ствари, господин Чавес је рекао: ’Ја сам помни читалац Ноама Чомског, као и америчког професора који је умро пре извесног времена’. После две реченице господин Чавес је именовао Џона Кенета Галбрајта, харвардског економисту који је умро у априлу, називајући и њега и господина Чомског великим интелектуалцима.

Господин Чавес је говорио на шпанском на конференцији за штампу, али симултани превод на енглески језик изоставио је помињање господина Галбрајта и учинио да зазвучи да је човек који је умро  господин Чомски. Читаоци су преко електронске поште скренули пажњу ’Тајмсу’ непосредно пошто је први текст објављен. Извештачи су преслушали траке са конференције за штампу на енглеском и шпанском, али недовољно пажљиво да би утврдили ово неслагање, све док се венецуеланска влада није јавно пожалила у среду. Требало је да уредници и извештачи буду и раније пажљивији у проверавању тачности симултаног превода."

Новинарка "Политике" била је у прилици да се прогура на исту конференцију за новинаре у маленој просторији УН, па и да извештава са ње. И прошле године на истом месту венецуелански председник успео је да разбије монотонију бескрајних седница. Вредело је изборити се за место, проћи кроз шпалир гласних "званичних медија Венецуеле", истрпети гурање камермана, њушкање паса, како би се проверила безбедност собе… Иако је конференцију пратила на шпанском језику без слушалица и симултаног превода, поткрала јој се иста грешка за коју се и овом приликом извињава. Оправдање не налази ни у чињеници да председник Венецуеле изузетно брзо говори, дешава се да не заврши реченицу а већ отпочиње нову, прави  дигресије, сваког новинара који постави питање, додатно називајући га дружељубиво "компањеро", испита о пореклу имена и презимена, о његовом граду… То све од Чавесових конференција чини догађај који се не сме пропустити. Укључивање репортерског магнетофона у таквим приликама чинило се узалудним, јер свака Чавесова реченица изазива буру смеха, пљескање, добацивање, па је тешко разабрати његове речи и када се преслушава трака.

Тако се и десило да "Њујорк тајмс" не увиди своју грешку и погрешно остави читаоце у уверењу како венецуелански председник не зна да је аутор књиге коју тако свесрдно препоручује жив. Двадесет дана је сувише дуг период за исправку грешке и штете која је нанета шефу државе. То "Њујорк тајмс", који као златно правило негује обавезу на благовремену исправку, у извињењу и констатује. "Политика" је стекла исти утисак присуствујући конференцији за новинаре и не поводећи се искључиво за провереним изворима "Њујорк тајмса". Није довољно, али је неопходно исправити грешку, чак и када је она разумљива због стицаја околности.