Убице слободно шетају

Од нашег сталног дописника
САРАЈЕВО, октобра – У Кантоналном суду у Сарајеву прошле недеље је настављено суђење Рамизу Делалићу Ћели оптуженом за убиство Николе Гардовића, српског свата на Башчаршији 1. марта 1992. године. Судећи према досадашњим расправама и изјавама сведока – с једне, да у "Делалићу препознају убицу" а, с друге, да то "он није учинио", као и укупне атмосфере која влада у овом процесу, тешко би се могло закључити да ће се суђење брзо завршити. Делалић се налази на слободи а на расправе долази потпуно опуштено, у друштву личних пратилаца.
И протеклих година отварани су неки процеси за ратне злочине почињене над сарајевским Србима, али се све мање-више завршавало ослобађајућим пресудама "због недостатка доказа" или исказа сведока који се "ничега не сећају". Неки од оптужених су проглашавани неурачунљивим, а затим упућивани на лечење где се с разлогом  нису дуго задржавали. Највећи број особа које српска страна сматра одговорним и даље се налази на слободи а неки од њих заузимају и значајне позиције у разним структурама власти. Неколико невладиних организација из РС радило је годинама на прикупљању документације која је достављана и Хагу, али без видног резултата и предузимања конкретних потеза Кантоналног и Државног тужилаштва.

Прошло је 14 година од стрељања осам официра ЈНА (резервисти ) који су после заробљавања у насељу Добриња 22. априла 1992. године доведени у Дом полиције. Зна се да су били на дежурству у поменутом насељу и да нису испалили ниједан метак, а сви су – Лаловић Миливоје (1951), Бјелица Ђорђо (1970), Марковић Зоран, Ђерић Драгомир (1943), Ђокановић Стеван (1952), Голубовић Влајко (1970), Вујичић Недељко(1968) и Вукмановић Миладин (1957) – побијени у Великом парку у центру Сарајева. И данас се воде на списку несталих.

Средином маја, Кризни штаб СДС-а затражио је од Штаба територијалне одбране у Сарајеву да достави податке о њиховој судбини и добили су званично објашњење од тадашњег министра одбране Јерка Дока и команданта Штаба Хасана Ефендића да су они после заробљавања доведени у Дом полиције где су се од три могућности – да остану у ЈНА, прикључе се Територијалној одбрани БиХ или се врате својим кућама – они определили за трећу варијанту. Под пратњом су напустили Дом полиције и од тада им се губи сваки траг.

Стака, супруга Миладина Вукмановића, данас ради у Удружењу породица убијених и несталих у Источном Сарајеву, и покушава да расветли судбину не само свог мужа већ десетине оних за којим родбина безуспешно трага. "И даље сам на почетку", каже Стака у изјави за наш лист. Разочарана је чињеницом да хашко тужилаштво није адекватно реаговало када је у питању почињени злочин над сарајевским Србима, већ се тако понаша и тужилаштво БиХ.

Све се врти око људи који су били на командним позицијама у полицији – Бакир  Алиспахић, Кемо Адемовић, Неџад Херенда... а ови, према изјавама доступним јавности, одбијају сваку одговорност и напомињу да је у близини био и Штаб Јуке Празине. Међутим, званичницима муслиманске полиције и тајних служби у одбијању сваке личне одговорности за страдање Срба, па и убиство у Великом парку, добро дође и  злогласна јединица "Шеве", чији је један број пре рата обучаван у Ирану и припреман за оно што их чека у Босни.

У пребацивању међусобне одговорности, укључујући и организовање кампова за обуку терориста, некога је требало и ликвидирати и због тога је живот, вероватно, изгубио и Неџад Угљанин, други човек бошњачке тајне полиције (АИД) који је у Сарајеву ликвидиран пре десет година а убица још није пронађен. Ако би се расветлило то убиство, а из Кантоналног тужилаштва наговештавају да су на добром путу, онда би се можда и  клупко о ликвидацији Срба у Сарајеву брже одмотавало. Није одржива бошњачка тврдња како је то "дело српских граната са брда и паравојних формација, под командом Јуке, Цаце, Ћеле". Можда ће се тада затворити и круг одговорности за ликвидацију поменуте групе из Великог парка, а сличних група и појединачних убистава пуна су сарајевска насеља.