Права петља браће Коен

Од нашег сталног дописника из Вашингтона

Репутација сценаристичко-режисерског тандема Ноела и Итана Коена није спорна нити у холивудском нити у критичарском еснафу. Њихови филмови, технички бриљантни и драматуршки перфектни, овенчани су наградама и на међународним фестивалима и на америчким гала скуповима на којима се додељују „Оскари” и „Златни глобуси”. Са нешто мање одушевљења прима их лакој забави склона публика: њихов највећи хит у биоскопима досад је био „Нема земље за старце”, горка и надасве брутална прича о једном патолошком убици и злу као таквом, које није баш увек побеђено од сила добра.

Изненађење је зато добар пријем у овдашњим синеплексима њиховог најновијег дела, које је премијеру овде имало 22. децембра. Поготово (или можда баш зато), што је реч о готово изумрлом жанру (вестерн) и римејку класика из 1969, чији је наслов код нас онда не баш адекватно преведен као „Човек звани храброст”, што, ради разумевања, задржавамо и у овом тексту.

Оригинални наслов се састоји само од две речи: „True Grit”. Не може се превести директно, али најближе правом значењу је „права петља”, или „права одважност”. Реч храброст би, с обзиром на суштину приче, била тек трећа опција.

Пре више од 40 година, био је то филм са којим је Џон Вејн, тада са 40-годишњим стажом у Холивуду (углавном са шеширом и у седлу) одјахао да прими свог јединог „Оскара”. У преосталих 10 година живота (умро је 1979) снимио је још десет филмова, али се чини (овде је лако то упоредити: преко „Нетфликс” онлајн сервиса, инстант је на екрану у дневној соби доступна главнина холивудске кинотеке) да је баш тај филм био искључиво његова представа.

Кад се погледа верзија браће Коен, постаје нешто јасније зашто је прича о 14-годишњој девојчици који унајмљује заменика америчког маршала (нека врста судског шерифа, полицајца, једна од најстаријих институција америчког реда и закона, установљена 1789) да освети оца кога је убио локални разбојник, наишла на добар пријем данас, готово подједнако као 1969. „Човек звани храброст” привлачи више гледалаца од „Друштвене мреже”, која ће, иако су оба филма номинована за по десетак „Оскара”, по свему судећи ипак однети више тих позлаћених статуета. Браћи Коен (и њиховим продуцентима, од којих је главни Стивен Спилберг), остаје утеха да су боље прошли на биоскопским благајнама.

Значи ли ово да да у Америци оживљава носталгија за вестерном? У есеју објављеном у „Њујорк тајмсу” у прошлу недељу,  колумниста Френк Рич оба филма ставља у контекст политичке збиље онда и сада. Тада, 1969, Америка је у вртлогу протеста против рата у Вијетнаму, уз оштра сучељавања између својих конзервативаца и либерала. Идеји грубе правде (коју је пратила не мала доза злочина) којом је на Дивљем западу ипак заведен ред, аплаудирају тада пре свега републиканци: председник Никсон Џону Вејну (декларисаном конзервативцу), кога ословљава са „војводо”, шаље личну честитку.

Френк Рич наводи да се верзија браће Коен посебно допала и најмоћнијој личности из Бушове ере, потпредседнику Дику Чејнију, који је нови филм одгледао са целом породицом. Данас додуше нема протеста против рата у Авганистану (онај у Ираку је углавном окончан), али су поделе на две Америке, које на различите начине тумаче правду и нека права (попут онога на сасвим слободно наоружавање појединаца) можда још оштрије него што су биле крајем шездесетих.

Филм је премијеру имао пре драме у Тусону, у Аризони, када је један ментално нестабилан младић убио шест и ранио 13 учесника једног политичког скупа, укључујући ту и конгресменку Габријелу Гифордс. Тај догађај и садржај филма нису ни у каквој вези, али неке пост фестум асоцијације су ипак неизбежне.

Ноел Коен каже да је оригинал гледао давно, али да му је инспирација била иста као и колеги Хенрију Хатавеју 1969: роман Чарлса Портиса (објављен 1968). Док се сматра да је књига, иначе из жанра „комичног вестерна”, у многим елементима у првом филму ”дезинфикована”, браћа Коен се у својој верзији много чвршће држе литерарне подлоге, па је у том смислу њихов „Човек звани храброст” аутентичнији.

Представника закона који „има петљу” овога пута игра Џеф Бриџис, чини се подједнако уверљиво као и онда Џон Вејн. Али главна промена у филму браће Коен јесте давање средишне улоге девојчици Мети Рос (коју уверљивије него у оригиналу тумачи 14-годишња дебитанткиња Хејли Стајнфелд, номинована за „Оскара” за споредну улогу).

Дивљи запад (или „граница”, што је овде чешћи термин за тај појам) у филму Коенових представљен је раскошним сликама сурових пејзажа, али без улепшавања ондашње збиље. У причи се виде како почеци институционализације поретка (сцене суђења, са поротом, судијом, тужиоцем, адвокатом), али и брутални призори вешања тек осуђених, што изазива асоцијације и на данашњи систем правне одмазде у Америци, која је, супротно већини западних демократија, задржала смртну казну (ових дана се иначе пише да се у тој области појављује велики проблем, пошто је престала производња „лека” за погубљење осуђених смртоносном инјекцијом).

Ни Рустер Кокбурн, једнооки федерални маршал, у тумачењу Џефа Бриџиса, као ни онај Џона Вејна, не мари баш много за „колатералну штету” у вршењу правде. Али за разлику од оригинала, браћа Коен, држећи се књиге, у завршним сценама приказују време и четврт века касније, са сликама очигледног урбаног и институционалног напретка, када се одрасла, тада четрдесетогодишњакиња Мети Рос распитује за судбину свог помагача у успелој освети за оца, да би сазнала да је каријеру завршио у циркусу у коме је показивао своје пуцачке и друге професионалне вештине. И да је умро од срчаног удара у Арканзасу, почетком 20 века.

„Права петља” иначе и данас, као и 1969, доноси у суштини оно што је одувек била мисија вестерна: два сата ескапизма, али овога пута са приметно мање улепшавања углавном романтизоване сурове америчке историје. Као и у својим претходним филмовима, браћи Коен није била намера само да забаве.