Prava petlja braće Koen

Od našeg stalnog dopisnika iz Vašingtona

Reputacija scenarističko-režiserskog tandema Noela i Itana Koena nije sporna niti u holivudskom niti u kritičarskom esnafu. Njihovi filmovi, tehnički briljantni i dramaturški perfektni, ovenčani su nagradama i na međunarodnim festivalima i na američkim gala skupovima na kojima se dodeljuju „Oskari” i „Zlatni globusi”. Sa nešto manje oduševljenja prima ih lakoj zabavi sklona publika: njihov najveći hit u bioskopima dosad je bio „Nema zemlje za starce”, gorka i nadasve brutalna priča o jednom patološkom ubici i zlu kao takvom, koje nije baš uvek pobeđeno od sila dobra.

Iznenađenje je zato dobar prijem u ovdašnjim sinepleksima njihovog najnovijeg dela, koje je premijeru ovde imalo 22. decembra. Pogotovo (ili možda baš zato), što je reč o gotovo izumrlom žanru (vestern) i rimejku klasika iz 1969, čiji je naslov kod nas onda ne baš adekvatno preveden kao „Čovek zvani hrabrost”, što, radi razumevanja, zadržavamo i u ovom tekstu.

Originalni naslov se sastoji samo od dve reči: „True Grit”. Ne može se prevesti direktno, ali najbliže pravom značenju je „prava petlja”, ili „prava odvažnost”. Reč hrabrost bi, s obzirom na suštinu priče, bila tek treća opcija.

Pre više od 40 godina, bio je to film sa kojim je Džon Vejn, tada sa 40-godišnjim stažom u Holivudu (uglavnom sa šeširom i u sedlu) odjahao da primi svog jedinog „Oskara”. U preostalih 10 godina života (umro je 1979) snimio je još deset filmova, ali se čini (ovde je lako to uporediti: preko „Netfliks” onlajn servisa, instant je na ekranu u dnevnoj sobi dostupna glavnina holivudske kinoteke) da je baš taj film bio isključivo njegova predstava.

Kad se pogleda verzija braće Koen, postaje nešto jasnije zašto je priča o 14-godišnjoj devojčici koji unajmljuje zamenika američkog maršala (neka vrsta sudskog šerifa, policajca, jedna od najstarijih institucija američkog reda i zakona, ustanovljena 1789) da osveti oca koga je ubio lokalni razbojnik, naišla na dobar prijem danas, gotovo podjednako kao 1969. „Čovek zvani hrabrost” privlači više gledalaca od „Društvene mreže”, koja će, iako su oba filma nominovana za po desetak „Oskara”, po svemu sudeći ipak odneti više tih pozlaćenih statueta. Braći Koen (i njihovim producentima, od kojih je glavni Stiven Spilberg), ostaje uteha da su bolje prošli na bioskopskim blagajnama.

Znači li ovo da da u Americi oživljava nostalgija za vesternom? U eseju objavljenom u „Njujork tajmsu” u prošlu nedelju,  kolumnista Frenk Rič oba filma stavlja u kontekst političke zbilje onda i sada. Tada, 1969, Amerika je u vrtlogu protesta protiv rata u Vijetnamu, uz oštra sučeljavanja između svojih konzervativaca i liberala. Ideji grube pravde (koju je pratila ne mala doza zločina) kojom je na Divljem zapadu ipak zaveden red, aplaudiraju tada pre svega republikanci: predsednik Nikson Džonu Vejnu (deklarisanom konzervativcu), koga oslovljava sa „vojvodo”, šalje ličnu čestitku.

Frenk Rič navodi da se verzija braće Koen posebno dopala i najmoćnijoj ličnosti iz Bušove ere, potpredsedniku Diku Čejniju, koji je novi film odgledao sa celom porodicom. Danas doduše nema protesta protiv rata u Avganistanu (onaj u Iraku je uglavnom okončan), ali su podele na dve Amerike, koje na različite načine tumače pravdu i neka prava (poput onoga na sasvim slobodno naoružavanje pojedinaca) možda još oštrije nego što su bile krajem šezdesetih.

Film je premijeru imao pre drame u Tusonu, u Arizoni, kada je jedan mentalno nestabilan mladić ubio šest i ranio 13 učesnika jednog političkog skupa, uključujući tu i kongresmenku Gabrijelu Gifords. Taj događaj i sadržaj filma nisu ni u kakvoj vezi, ali neke post festum asocijacije su ipak neizbežne.

Noel Koen kaže da je original gledao davno, ali da mu je inspiracija bila ista kao i kolegi Henriju Hataveju 1969: roman Čarlsa Portisa (objavljen 1968). Dok se smatra da je knjiga, inače iz žanra „komičnog vesterna”, u mnogim elementima u prvom filmu ”dezinfikovana”, braća Koen se u svojoj verziji mnogo čvršće drže literarne podloge, pa je u tom smislu njihov „Čovek zvani hrabrost” autentičniji.

Predstavnika zakona koji „ima petlju” ovoga puta igra Džef Bridžis, čini se podjednako uverljivo kao i onda Džon Vejn. Ali glavna promena u filmu braće Koen jeste davanje središne uloge devojčici Meti Ros (koju uverljivije nego u originalu tumači 14-godišnja debitantkinja Hejli Stajnfeld, nominovana za „Oskara” za sporednu ulogu).

Divlji zapad (ili „granica”, što je ovde češći termin za taj pojam) u filmu Koenovih predstavljen je raskošnim slikama surovih pejzaža, ali bez ulepšavanja ondašnje zbilje. U priči se vide kako počeci institucionalizacije poretka (scene suđenja, sa porotom, sudijom, tužiocem, advokatom), ali i brutalni prizori vešanja tek osuđenih, što izaziva asocijacije i na današnji sistem pravne odmazde u Americi, koja je, suprotno većini zapadnih demokratija, zadržala smrtnu kaznu (ovih dana se inače piše da se u toj oblasti pojavljuje veliki problem, pošto je prestala proizvodnja „leka” za pogubljenje osuđenih smrtonosnom injekcijom).

Ni Ruster Kokburn, jednooki federalni maršal, u tumačenju Džefa Bridžisa, kao ni onaj Džona Vejna, ne mari baš mnogo za „kolateralnu štetu” u vršenju pravde. Ali za razliku od originala, braća Koen, držeći se knjige, u završnim scenama prikazuju vreme i četvrt veka kasnije, sa slikama očiglednog urbanog i institucionalnog napretka, kada se odrasla, tada četrdesetogodišnjakinja Meti Ros raspituje za sudbinu svog pomagača u uspeloj osveti za oca, da bi saznala da je karijeru završio u cirkusu u kome je pokazivao svoje pucačke i druge profesionalne veštine. I da je umro od srčanog udara u Arkanzasu, početkom 20 veka.

„Prava petlja” inače i danas, kao i 1969, donosi u suštini ono što je oduvek bila misija vesterna: dva sata eskapizma, ali ovoga puta sa primetno manje ulepšavanja uglavnom romantizovane surove američke istorije. Kao i u svojim prethodnim filmovima, braći Koen nije bila namera samo da zabave.