Срби прве жртве тајних затвора ЦИА

Паукова мрежа обавештајних затвора, у којима се људи тамниче и муче, постојала је и пре 11. септембра 2001. године, пре објаве рата терору. Људи су киднаповани по обавештајној потреби, саслушавани су и мучени без правне основе. Судбину тих затвореника, без права и заштите, искусила су и два Србина, које је "Ослободилачка војска Косова" киднаповала у току ратног пролећа 1999. године. Бобан Миленковић и Сешко Таировић обрели су се потом у злогласном кампу "Колменових барака" у склопу америчког војног затвора у немачком Манхајму, подигнутом на простору бившег концентрационог логора. У ћелијама, димензија 1,80 са 2,5 метара, излагани су тортурама, не би ли прихватили "љубазни" позив америчких тамничара, припадника 18. војнополицијске бригаде, да сведоче пред иследницима Хашког трибунала о злочинима Срба на Косову.

Немачки недељник "Штерн" открио је ову причу, додавши да немачкој јавности нису предочени ближи детаљи хапшења и тамничења српских војника, ни правна неприхватљивост тог поступка. Судбина српских заточеника послужила је тек да би се указало на илегалну праксу америчких служби стационираних у Немачкој. Такође, да би се оповргао аргумент америчке одбране, која тврди да је затвор у Манхајму саграђен искључиво зарад санкционисања сопствених војника.

Американцима, међутим, није пошло за руком да убеде немачку јавност у своју верзију, још мање немачког савезног тужиоца Монику Хармс. Она је управо отворила истрагу због повреде међународног права – тврдећи да је амерички војни затвор у Манхајму био прихватни логор за киднаповане и илегално заточене – наравно без знања и одобрења немачких власти.

Затирање трагова

Као повод послужила је кривична пријава коју је натурализовани Немац шкотског порекла Питер Рајт поднео немачкој полицији – тврдећи да су у затвору у Манхајму до пре неколико недеља мучена лица осумњичена за ширење тероризма. При том се позвао на сведока из редова америчке војне полиције у Манхајму, подофицира Џона Пирса, који му се као припаднику невладине антиратне организације обратио за помоћ. При том је испричао да не може да поднесе даље службовање у затвору у којем затворенике муче електрошоковима, а мучитеље регрутују међу специјално обученим агентима ЦИА.

Амерички званичници, у овом тренутку, поричу све тачке оптужбе. Тврде да у затвору нема затвореника, осим припадника америчке војске. Додају, штавише, да ни подофицир под именом Џон Пирс не постоји у списку америчке војске. Њихове изјаве, међутим, косе се са сазнањима британске невладине организације за пружање правне помоћи "Риприв". Надовезујући се на извештај "Штерна" обелоданили су исповести неколико затвореника из Гвантанама, који су тврдили да су на Кубу стигли преко затвора саграђеног поред једне америчке ваздушне базе у Немачкој. Где? У непосредној близини војног затвора у Манхајму, Американци користе преуређени војни аеродром некадашње Хитлерове Луфтвафе.

Слична судбина могла је да задеси и заточенике који су подстакли најновију аферу у Немачкој, али и "непостојећег" подофицира Пирса. "Ваљда нико није толико наиван да верује да су после откривања афере сви актери и даље иза зидина затвора у Манхајму", изјавио је за "Политику" новинар "Штерна" Ханс Мартин Тилак: "Извесније је да су пребачени у неки од тајних затвора ван Европе."

Куда воде транспорти илегалних заточеника америчке војске или, свеједно, обавештајних служби, недавно је појаснила организација "Амнести интернешенел": "Сви путеви воде у Пакистан. У три тамошња тајна затвора ЦИА држи преко хиљаду затвореника... Сваки пети међу њима никада не бива пуштен на слободу – људи једноставно нестају, физички, али и са тајних спискова."

Прљави послови

Као посебно забрињавајућу чињеницу немачки тужилац је истакао да су Американци у неколико наврата повредили постојећи међудржавни споразум, противправно користећи свој војни затвор, али да индиције указују да то није могло да се деси без прећутне сагласности "неких представника немачких власти". У обручу, који се стеже око до сада неименованих немачких политичара и службеника немачких обавештајних служби, могао би да се нађе, пре свих других, шеф БНД-а Ернст Урлау: он је већ у неколико наврата помињан као први координатор немачко-америчке обавештајне сарадње.

Неизвесна судбина очекује и 38 разоткривених агената и сарадника ЦИА у Италији, међу њима и бившег шефа војнообавештајне службе СИСМИ Никола Поларија. А у Аустрији се припрема истрага против припадника тамошњих безбедносних служби, који су по америчком налогу обављали, како се истиче, "прљаве обавештајне послове".

Средином недеље, потпредседнику социјалдемократске фракције у Европском парламенту, Аустријанцу Ханесу Свободи припао је задатак да обелодани најновије резултате истраге коју води такозвана ЦИА комисија, пандан комисији Дика Мартија у Савету Европе. Установљено је да су безмало све европске државе

годинама обављале "прљаве" истражне послове по налогу Американаца.

Милош Казимировић

-------------------------------------------------------------------------

Горан Матић: То је пропаганда НАТО-а

Некадашњи савезни секретар за информисање Горан Матић каже да је прича о заробљеним војницима Војске Југославије била део пропаганде НАТО-а током агресије на СР Југославију. "Ја сам се, као што знате, у то време бавио пропагандом за нашу страну и неколико пута смо на западним телевизијама видели вести да су заробљени или убијени наши војници. То смо третирали као пропаганду НАТО-а, јер сваки пут кад бисмо са Врховном командом покушавали да сравнимо податке и утврдимо истину добијали бисмо информацију да никаквог заробљавања није било", каже Матић за "Политику".

"По нашим подацима, тог заробљавања о којем сада пишу немачке новине није било, а да се радило о пропаганди сведочи и то да су се током агресије често појављивале вести о заробљеним војницима које су с таласа нестајале још истог дана", тврди Матић.

В. Р.

--------------------------------------------------------------------------

Одбили да сведоче за трибунал

Портпарол Пентагона рекао да је обојици понуђено да разговарају са представницима трибунала "о српским акцијама"

Према вестима које су објављене 18. маја 1999. у западним медијима, војнике Бобана Миленковића и Сешка Таировића у априлу те године заробили су припадници Ослободилачке војске Косова. Они су у Југославију враћени преко граничног прелаза Хоргош, а званичници Црвеног крста рекли су да су војници изразили жељу да се врате кући. 

Миленковић и Таировић били су, тада је званично саопштено, држани у америчкој бази у Манхајму, и делегација Црвеног крста их је редовно обилазила. Амбасадор САД у Немачкој Питер Туфо изјавио је: "Према њима је добро поступано, пружена им је медицинска нега, имали су могућност да шаљу и добијају пошту, а поштоване су њихове навике, обичаји и верски обреди. За разлику од њих, амерички ратни заробљеници су били физички малтретирани у време хватања и током испитивања".

Званичници Пентагона рекли су да су поштовали Женевску конвенцију о односу према ратним заробљеницима, дозвољавали им да се дописују с породицама и да их обилазе представници Црвеног крста. Портпарол Пентагона Кенет Бејкон рекао је да је обојици српских војника понуђено да разговарају са представницима Хашког трибунала "о српским акцијама против етничких Албанаца на Косову". Миленковић и Таировић су то одбили.

Си-Ен-Ен је 18. маја 1999. известио да су српски војници на гранични прелаз Хоргош стигли обучени у зелене униформе и да су, по речима представника Црвеног крста, "изгледали доброг здравља". Америчка телевизија навела је да су Миленковић и Таировић из ваздухопловне базе у Манхајму авионом били пребачени у Хајделберг, где су убачени у амерички војни авион који је одлетео за Будимпешту. Током целог пута до границе са Југославијом, српске војнике пратили су представници Црвеног крста, али су њих двојица све до преласка у домовину били под надзором америчке војске.

С. Р.