Процес без победе

Грађани Србије немају разлога за "славље" и осећај тријумфа после одлуке Међународног суда правде у поступку који се против наше државе водио по тужби БиХ за кривично дело геноцида. Није примерено реаговати на такав начин, након судске одлуке, утемељене на доказима који указују на ужасне злочине учињене у грађанском рату између народа који су донедавно заједно живели у истој држави, а која је нестала у крвавом вихору. Не треба заборавити ни да пресуда МСП ипак осуђује Србију, и то по два основа: првом, који се своди на тврдњу да наша држава није покушала да учини све што је могла да спречи злочин у Сребреници, и другом, по којем је наша држава одговорна што није омогућила да се "правди приведу" сви оптужени за геноцид.

Да ли грађани Србије имају разлога за задовољство што је наша држава повукла противтужбу против БиХ? Сматрам да немају, јер иако је заиста реалан став да ни БиХ не би била оглашена кривом за геноцид, ипак би то била прилика да се у поступку пред МСП више расправља и о злочинима над Србима у БиХ. Чисто правно гледано, повлачење наше противтужбе је био маневар усмерен на давање веће тежине нашем ставу да МСП није надлежан, као што је он претходно већ и био одлучио по нашој тужби против неких држава НАТО-а. Међутим, тај маневар није успео. Коначно, да ли би шансе да се МСП огласи ненадлежним заиста биле мање да Србија није повукла противтужбу ? Не би биле мање, јер сваки суд, па и МСП, у оцени своје надлежности мора да се руководи правним критеријумима, а не само процесним радњама странке, њеним аргументима и "маневрима".

Да ли грађани Србије ипак имају разлога и за одређено задовољство након пресуде МСП? Имају, наравно. Добро је да наша држава ипак није оглашена директним кривцем за геноцид. То је добро из много разлога, а не само зато што нећемо морати да плаћамо милијарде евра одштете. Добро је, јер тако држава Србија ипак неће носити известан "жиг" геноцидности и јер се Србија по том питању неће осећати потпуно пораженом, пониженом и униженом, а знамо из историје какве последице такав осећај може да произведе. То је добро, јер би многи грађани Србије били искрено запрепашћени због тога што најмултиетничкија држава, настала из некадашње СФРЈ, постаје непосредно одговорна за геноцид, а, на пример, познато је да су многи муслимани баш из Сребренице спас нашли бекством у Србију. Пошто Србија ипак није оглашена кривцем за геноцид, неспорно је да су представници наше државе у поступку пред МСП постигли велики успех и на томе им треба искрено честитати, али не треба падати ни у какву еуфорију.

Један од чланова нашег правног тима у свом тексту у "Политици" од 2. марта, "пуца сачмом", па критикује како оне који жале што Србија није непосредно оглашена кривом за геноцид, тако и друге који су истицали нека своја неслагања с тактиком нашег правног тима. Аутору овог текста се, тако, замера што је својевремено коментарисао неопходност да судија из Марока буде изузет, јер по правилима Статута МСП не може бити судија неко ко је претходно већ учествовао у другом поступку у коме се решавало о предмету који је потом постао предмет пред МСП, а овај судија је својевремено одлучивао у једној фази поступка против Момчила Крајишника. И сада сматрам да је наведени судија требало да буде изузет, те да је, у ствари, он сам себе морао да изузме, слично као што је то из одређених разлога учинио судија из САД.

Наш правни тим је сматрао да не треба формално да тражи изузеће судије из Марока, можда верујући да не треба тиме иритирати суд, али не видим зашто тврдо инсистирање на поштовању Статута МСП може бити иритирајуће. Када се зна колики је утицај одређених ванпроцесних фактора на одлучивање судије, иначе и у другим врстама поступака, а онда свакако и у поступку пред МСП (о чему учи судска психологија, а не некаква теорија завере), није немогуће ни да је судија из Марока, можда баш због тога што је знао да се његово судовање, бар од једног дела јавности, сматра спорним, одлучивао тако као што јесте, па је стога расправа о потреби његовог изузећа можда била корисна, а, у сваком случају, она сигурно није штетила. Ако неко мисли да се у томе можда крила опасност да се судија о чијем се могућем изузећу расправља због тога могао "наљутити", па одлучивати на нашу штету у поступку, онда не само да се ради о прилично наивном погледу на резоновање судије, већ он сам тада таквом судији одриче и минимални осећај части, па стога вероватно тако не мисле ни чланови нашег правног тима који, како сами кажу, овог судију сматрају уваженим. Аутор овог текста посебно истиче да никада није тврдио да ће Србија због учествовања судије из Марока бити осуђена. Констатација о томе да "ако буде судио судија из Марока, Србија сигурно губи", исто као и неке друге не баш сасвим умерене тврдње, потекле су од новинара једног недељника и његовог контакта са неким неименованим "поузданим изворима" из Министарства спољних послова, што се лако може проверити.

И на крају, грађани Србије заиста не треба да славе "победу" у поступку пред МСП, јер победе није било, па се не питајмо "за ким звона звоне", јер она и сада "звоне за све нас". Међутим, разлога за извесно задовољство ипак има, јер је, по свему судећи, могло бити и много, много горе.